ПРАТИТЕ УДРУЖЕЊЕ ВРАЊАНАЦА НА:
|
Подели нa:

Годишњица смрти Борисава Станковића: Сећање на поету људских страсти

Врање 22.10.2019. – На данашњи дан 1927. године преминуо је српски писац Борисав Станковић, поета људских страсти, пролазности живота и људске трагике, дубок аналитичар друштвених процеса и психолошких типова.

Описивао је родно Врање и дегенерацију старих трговачких породица, патријархалну атмосферу родног града и потчињеност појединца свемоћном суду чаршије. Сјајан познавалац људске психе, нарочито је радо сликао ликове изражених чулних особина којима господаре страст и дерт.

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма.

Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата.
Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.
Своју најпознатију драму „Коштана“ објавио је 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски дијалект, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман „Нечиста крв“ објављује 1910. године, добијајући позитивне критике.
После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.
Објављује роман „Нечиста крв“ 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дело српске књижевности.
Године 1915. оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Ниш, са моштима Стефана Првовенчаног.
У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту.
Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд.Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама како би прехранио породицу.


Са Београђанком Ангелином Милутиновић имао је три кћери.

Године 1920. постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу.

У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма „Коштана“ се опет штампа и игра. Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање, иако је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима; чак није познавао њихов географски положај.

На једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније.

Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму.
Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.

Увео је врањски говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена и оријентална.“

Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије.

Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град.

Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу.
Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности.
Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу „Под окупацијом“.
Ниједан његов рукопис није сачуван.

*Текст и фотографије преузете са сајта „WRANJENEWS“

Слични чланци:

  • Нема сличних чланака
Бесплатна Преплата на Чланке
Уколико вам се наши чланци свиђају, имате могућност бесплатне пријаве на дневну пошту путем e-mail-a!
Дневна пошта:   
Објавио на дан окт 23 2019. Објављено под Некатегоризовано. Можете пратити све реакције овог чланка преко RSS 2.0. Можете оставити свој коментар и своје мишљење на овај чланак...