In memoriam: др Милован Станковић (1936 – 2024)
Пуковник у пензији доцент др Милован Станковић, познати максилофацијални хирург Војномедицинске академије, Врањанац и члан Удружења Врањанаца у Београду преминуо је у петак 27. септембра 2024. године у Београду, после дуже болести.
Рођен је 10. априла 1936. године у селу Тибужде надомак Врања. Гимназију у Врању завршио је као најбољи ученик и врстан математичар због чега је од гимназије добио стипендију за даље школовање у области техничких наука. Међутим, Милован је, уместо технике за животни позив одабрао медицину и дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1959. године, шест месеци пре рока. Као један од најбољих студената био је добитник Титове награде која се састојала од ручног сата и уплаћеног летовања у Будви. Тада је Милован први пут видео море.
Још током студирања у Београду постао је војни стипендиста па је по дипломирању рад наставио у јединицама ондашње ЈНА – најпре у гарнизону Пула (1960–1963), а потом у Осијеку (1963–1966). Након трупне службе прекомандован је у Београд – на Војномедицинску академију – на специјализацију из максилофацијалне хирургије. Специјализацију је завршио 1970. године са одличним успехом, након чега је своју професионалну каријеру наставио на Клиници за максилофацијалну хирургију ВМА. Начелник Првог одељења Клинике постао је 1986. и на том формацијском месту остао је до одласка у пензију 2000. године.
Милован је до краја свог радног века био бескрајно одан војсци тадашње СФРЈ. Беспрекорно је извршавао све своје војне обавезе због чега је више пута награђиван. Усавршавао се у чувеној болници Saint Marry Hospital у Лондону 1982. године. Тада је добио понуду да се са породицом пресели у Лондон и настави да ради у поменутој болници, али му његов патриотизам и оданост Југословенској народној армији нису дозволили да ту понуду прихвати. Љубав према војсци и војној професији огледала се и у томе што је све до пензије одлазио на посао у униформи тадашње Војске Србије, иако као војни лекар није морао да је носи после распада СФРЈ.
Важио је за једног од најомиљенијих сарадника, врхунског хирурга и предавача у Санитетској школи резервних официра, који је увек био насмејан и спреман да помогне.
Као врхунски хирург током Чадско-Либијског рата 1980. године упућен је у Триполи да збрињава рањенике. Том приликом, неколико месеци био је лични лекар тадашњем председнику Либије Муамеру ел Гадафију.
Био је међу пионирима микроваскуларне хирургије и имплантологије, а посебно се истакао у реконструктивној хирургији мутилантних оштећења максилофацијалне регије. У том периоду био је најбољи у хирургији паротидне жлезде.
Аутор је преко 80 стручних и научних радова и истакнути члан Српског лекарског друштва и Удужења максилофацијалних хирурга Србије.
Пуних 59 година, почев од 1963, Милован је био у складном браку са супругом која је била неуропсихијатар. Кћерке Верицу и Александру васпитавали су у духу православља, а оне су растући уз родитеље лекаре одмалена схватиле колика је лепота и племенитост те професије и наставиле су родитељским путем – Верица је доцент на Медицинском факултету у Београду и успешан нефролог у Клиничком центру Србије. Њихова деца – др Јована Поповић, Тијана и дипл. инжењер Марко – понос су родитељима и највеће богатство бакама и декама.
Доктор Милован Станковић никада није заборавио своје порекло, напротив, њиме се поносио. Неизмерну љубав према Врању и целој Јужној Србији пренео је и потомцима, посебно унуцима, иако су рођени и живе у другим градовима. Готово 60 година је, заједно са својом породицом, несебично стручно и морално помагао свим Врањанцима који су му се обраћали за помоћ, независно од тога да ли их је раније познавао или су му се јављали по препоруци. Заузврат, Врањанци су му се одужили избором за почасног грађанина Града Врања.
Био је члан Удружења Врањанаца у Београду и редовни гост на манифестацији „Врањско вече“ у Београду. Врањска песма и музика биле су му мелем на сваку рану и испуњавале су му срце и душу. Био је веселе нарави, добронамеран човек и добар друг кога су уважавали и млади и старији, колеге и пријатељи.
Милован је преминуо 27. септембра 2024. године. Оставио је неизбрисив траг у историји српске медицине и града Врања, као и у срцима и душама својих наследника који су га неизмерно волели и ценили.
Сахрањен је на Централном гробљу у Београду 1. октобра 2024. године уз одговарајуће војничке почасти и песму „Димитријо сине Митре“. Сахрани су поред породице и рођака, присуствовали бројни пријатељи, представници ВМА и Клинике за максилофацијалну хирургију и чланови Удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду на челу са председником Удружења проф. др Драганом Микићем, који су том приликом положили букет жутог цвећа.