Индентитет Врањанаца кроз Борина дела
Сања Златановић
Етнолог и антрополог Сања Златановић каже да људи слику о Врању и Врањанцима најчешће формирају кроз књижевна дела Боре Станкоића, а нарочито кроз филмске и позоришне адаптације тих дела. Она додаје да и сами Врањанци негују и подржавају ту слику о себи и свом граду и да та слика игра кључну улогу у начину на који Врајанци дефинишу свој локални идентитет.
– Врање је град који има богате слојеве стварности, с обзиром на то да су га обликовали различити културни утицаји. Али се слика о њему „изнутра“, од стране самих Врањанаца, а добрим делом и „споља“, од стране других, везује само за један део његове прошлости и само за оријенталистички обојене симболе и мотиве изведене из књижевног дела Боре Станковића – каже Златановић.
Објавила је више од 50 научних радова у земљи и иностранству, али је међу њеним првим истраживањима, на магистарским стдијама било изучавање врањских свадби, па је 2003. године објавила књигу “Свадба – прича о идентитету: Врање и околина”.
Она појашњава да је свадба најважнији и по садржини најбогатији ритуал у животном циклусу појединца у култури Србије и да се кроз свадбу изражава друштвена стварност, да се кроз њу виде економски и родбински односи, положај жене, верска опредељеност.
– Последња деценија 20. века у Србији је обележена такозваним „повратком традицији“. Од 1990. долази до наглог пораста венчања у цркви, „блок“ песама с националном тематиком је био обавезан. Свадба попут осетљивог инструмента одражава дубоке друштвене процесе и потресе – каже Златановић.
Као специфичност врањске свадбе Златановић издваја улоге младе и свекрве.
– Посебно занимљиво да две жене – свекрва и млада – имају своја кола: „свекрвино коло“ и „снашкино коло“. Само оне две су у ритуалној одећи, визуелно издвојене од других: млада у венчаници, свекрва у фути или у костиму црвене боје, с обавезним црвеним цветом у коси. Свекар и младожења су обучени свечано, али нису обележени одећом. У извесном смислу, они су у сенци двеју жена. Свадбени ритуал својим симболичким језиком речито изражава скривене аспекте патријархалног друштва – каже Златановић.
На свечаностима и весељима обавезан блок врањских песама, али само оних које су медијски заступљене, док су оне друге сасвим непознате.
– У Врању, али и у Србији, веома су омиљене песме које важе за „врањанске“: „Мито, бекријо“ и „Волела ме једна Врањанка“ – обе новокомпоноване, настале у другој половини 20. века, али тематски везане за Врање – каже Златановић.
ВРАЊЕ ЈЕ МОЈ ТЕРЕН
Сања Златановић рођена је 1972. године, одрасла је у Врању, где је завршила основну школу и Гимназију “Бора Станковић”, а после студија у Београду родном граду се враћа и као месту које истражује.
– Моја везаност за Врање је дубока и вишеструка. У Врању сам провела детињство и рану младост, и носталгично сам везана за тај период свог живота. У Врању живе моји родитељи, сестра и њена деца, а за све њих сам такође дубоко везана. Врање је и мој „терен“, с обзиром да сам ту обављала вишегодишња континуирана истраживања. Сваки истраживач има посебну везаност за подручје свог теренског рада – каже Златановић.
Она додаје да у Врање долази кад год може, али да то није онолико често колико би желела и да највћи део боравка проводи са родитељима, јер јој они највиш недостају.
– Уживам и у шетњама градом, погледу с Пржара и мирису врањских башти, које је Бора Станковић тако верно описао. Увек сам и истраживач на терену, па настојим да пратим промене у граду и разумем њихову динамику. Свет у коме живимо се радикално променио у последњих двадесет година, па тако и Врање. Веома је занимљив спој глобалних утицаја и локалног колорита – каже Златановић.
* Златановић је дипломирала, магистрирала и докторирала на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду. Тренутно ради као научни сарадник Етнографског института САНУ.
(Текст преузет из интервјуа са Сањом Златановић, објављеном у недељнику “Врањске”)
Објавио