Управни одбор Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ је на својој 39. седници одржаној 6. марта 2025. усвојио предлог да се једном од најбољих ученика гимназије „Бора Станковић“ у Врању, по први пут у 104 година дугој историји Удружења 2025. године додели награда Удружења. На наредној, 40. седници одржаној 29. маја Управни одбор је усвојио предлог Комисије за организацију Дани Врања и Врањско вече у Београду 2025 да се награда у виду лаптопа додели једном од три предложена ученика врањске гимназије, и то Данилу Стаменковићу.

У договору са директорком гимназије Сузаном Мишић Станковић делегација Удружења у саставу проф. др Драган Микић, председник Удружења и Ивица Станковић, председник Управног одбора посетила је гимназију у суботу 21. јуна 2025. године. Церемонија свечаног уручење награде планирана је тог дана са почетком у 11 часова у библиотеци гимназије, а о овом догађају благовремено су обавештени и позвани да присуствују представници Града Врања на челу са Градоначелником др Слободаном Миленковићем и већина локалних медија.

Лауреат за 2025. годину Данило Стаменковић завршио је основну школу као  носилац  дипломе „Ђак генерације“, дипломе „Вук Караџић“ и шест диплома „Доситеј Обрадовић“. Он је јуна 2025. године завршио други разред (природно-математички смер) гимназије „Бора Станковић“ у Врању са просечном оценом 5,00. Од почетка школовања до уручења награде Удружења освојио је преко 140 награда, и то из српског језика, математике, хемије, физике, географије, технике и технологије, од општинског до републичког нивоа такмичења, и на бројним литерарним и ликовним конкурсима на националном и регионалном нивоу. Светосавску награду Министарства просвете Републике Србије за постигнућа у области природних и друштвених наука, уметности и спорта добио је 2023, а за најбољег ученика у Врању 2022. године.

Као ученик првог разреда гимназије „Бора Станковић“ у Врању, освојио је пет првих места на окружним такмичењима из српског језика, математике, физике, хемије и географије и имао пласман на  три државна такмичења. Током 2024. године освојио је прво место на литерарном конкурсу Задужбине Олге и Николе Ј Динић за песму Химна Гимназије „Бора Станковић“. На Међународном фестивалу „Градишко прољеће“ (БиХ) освојио је друго место, а на конкурсу Министарства одбране и Министарства просвете „Момчило Гаврић – Мали јунак Великог рата“ добио је Захвалницу. Његова песма „Све је могуће“ штампана је у Зборнику „Машта и снови“ Центра за културу из Сремске Митровице. Ове, 2025. године добитник је Специјалне награде на Седмом међународном фестивалу литерарног стваралаштва „Фелис Лазаревац“ и Повеље „Златно Стеријино Перо“ годишњег Стеријиног признања које додељује град Вршац. Освојио је и друго место на конкурсу „Разноликост култура нам помаже да развијамо осећај припадности и социјалног зближавања“ у организацији Бугарско-српског центра и друго место на конкурсу „Мој град не заборавља своје славне претке“ у организацији Културно-образовног центра из Врања.

Данило је, поред осталог и члан Омладинског фонда Фондације „Ане и Владе Дивац“ и има два сертификата о успешно завршеним обукама у области вођења малих грантова, са циљем финансирања пројеката неформалних група младих за унапређење квалитета живота на нивоу локалних заједница из области културе, образовања, спорта и сл.

На почетку свечаности, након краћег обраћања директорке Гимназије, уз пригодан говор председник Удружења Микић је Данилу уручио пратећи документ о Награди, а Ивица Станковић лаптоп. После тога, проф. др Микић је Данилу уручио и чланску карту Удружења, исказујући уверење да ће у будућности Данило бити један од чланова на кога ће бити поносни, како Врањанци у Врању, тако и београдски Врањанци. Свечана атмосфера током уручења награде била је испуњена са много емоција и позитивне енергије, не само код четворочлане породице Стаменковић, већ и код директорке гимназије г-ђе Мишић и њених најближих сарадника, али и представника удружења „Жуто цвеће“.  

Као поклон Удружења Данилу су уручене и две монографије чији је издавач Удружење „Жуто цвеће“, Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921 – 1941 (аутори Микић Д, Петровић Н) и Од Клуба Врањанаца у Београду до удружења „Жуто цвеће“ 1972 – 2024 (аутор Микић Д, уредник Шведић М). У посветама је записано – Драги Данило, убеђен сам да ће твој раскошни таленат донети људском роду напредак у некој научној области, али да и тада нећеш заборавити наше лепо Врање и наше славне претке! – Ово је књига о Врањанцима који су дуже од једног века у престоном граду чували и неговали културу, традицију и обичаје Врања и врањског краја. Велики број њих били су ђаци врањске гимназије. Руководство „Жутог цвећа“ верује да ћеш читајући ову књигу пронаћи своје узоре…

У наставку свечаности примерак монографије Од Клуба Врањанаца у Београду до удружења „Жуто цвеће“ 1972 – 2024 намењен библиотеци гимназије уручен је и директорки Мишић. Након тога, представници Удружења сликали су се са породицом Стаменковић и другим присутнима на свечаности, са којима су провели пријатне тренутке у разговору и дружењу.

Дате су и изјаве за медије !

Своју посету Врању проф. др Микић је искористио да примерак монографије за Завичајно одељење библиотеке „ Бора Станковић“ у Врању уручи директору библиотеке Зорану Најдићу. Истог дана, у просторијама градске Скупштине, пар примерака монографије за руководство Града уручено је и председници градске скупштине Града Врања г-ђи Зорици Јовић.   

Прецизна евиденција седница Управног одбора удружења „Жуто цвеће”, уз вођење детаљних записника, отпочела је средином 2018, одмах по усељењу Удружења у деценијама ишчекиване просторије на 20. спрату палате „Београђанка” (Масарикова 5, Врачар, Београд). Према тој евиденцији Прва (свечана) седница петнаесточланог УО одржана је 9. јуна 2018. у просторијама Удружења, а у њеном раду учествовали су председник и заменик председника Удружења (проф. др Миомир Костић). На иницијативу председника Удружења др Микића на седницу су, поред осталих позвани и млађи чланови Удружења, перспективни и успешни Врањанаци, који живе и раде у Београду. Међу њима били су Саша Стевановић, Марија Ђорић, Александар Недељковић, Бојан Митић, идр. По завршеној седници приређен је богат коктел са врањским специјалитетима направљеним у породичним кухињама.

Од прве седнице до данас Удружење је стално напредовало, повећавало се и подмлађивало захваљујући, пре свега пријему нових младих чланова. Нажалост, у истом периоду заувек су нас напустили поједини, углавном старији чланови Удружења. Неки од њих били су жртве ковид 19 пандемије. У јеку пандемије, почетком новембра 2020. године, Удружење је било приморано да се исели из „Београђанке” због њене продаје, али су захваљујући љубазности Мирољуба Алексића, власника „Алко групе” исељене ствари смештене у његове магацинске просторије. Веома компликована ситуација у УО и Ковид били су разлог за привремено одлагање пресељења Удружења у службене просторије „Алко групе”.

За само пар година рада руководство Удружења реализовало је неколико посебно важних пројеката. После равно 78 година, 31. јануара 2019. отпочело се са прославом Светог Атанасија Великог. Исте године покренута је издавачка активност Удружења и публикована прва књига под називом „Живот једног војног лекара”. Поводом 100 година од оснивања Завичајног удружења (16. март 1921. године) публикована је монографија „Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921–1941“ са којом је др Микић 16. марта 2021. године путем сајта честитао велики јубилеј члановима Удружења. Због противепидемијских мера током пандемије, свечана академија том приликом није одржана, али су уприличене две промоције монографије.

Састав УО удружења је тих година претрпео значајне промене, а последња је била на 11. редовној скупштини, која је одржана 22. марта 2024, када је за председника УО изабран Ивица Станковић. Ипак, најрадикалније промене у Удружењу и УО десиле су се почетком 2023. Од 15. јануара те године адреса Удружења била је Пожешка 65Б (Чукарица) Београд, а усвајањем измене Статута удружења 31. марта на 10. редовној скупштини одржаној у седишту „Алко групе” смањен је број чланова УО  са 15 на девет.

Последње две године УО и председник Удружења активно су радили на припремама за три велика јубилеја који ће се обележити током 2026. године – први, 105. година од оснивања Удружења Врањанаца у Београду, други, 150 година од рођења књижевника Боре Станковића, и трећи, 145 година рада гимназије „Бора Станковић” у Врању.

Почетком 2025. године Удружење је било издавач и друге монографије под називом Од Клуба Врањанаца у Београду до Удружења „Жуто цвеће“ 1972–2024. Промоција монографија одржана је у оквиру програма манифестације Дани Врања у Београду 26. марта 2025. године у Кући Краља Петра Првог на Сењаку, а ширем аудиторијуму приказана је 27. марта на 12. редовној скупштини Удружења и 29. марта на манифестацији Врањско вече у Београду. Детаљан приказ презентације монографије постављен је и на сајт Удружења (www.zutocvece.org.rs).

По завршеном раду петочлане Комисије за организацију Дани Врања и Врањско вече у Београду 2025. године, председник УО Ивица Станковић упутио је позив за одржавање 40. редовне седнице УО. Четрдесета, на неки начин јубиларна седница УО, одржана је у четвртак 29. маја 2025. године у седишту „Алко групе” и у извесној мери имала је свечани карактер.

Централна тачка дневног реда 40. седнице био је извештај Комисије за организацију и реализацију манифестације Дани Врања и Врањско вече у Београду 2025. Након реферисања и изношења мишљења чланова Комисије (Микић, Станковић, Златковић, Ђорић, Смиљковић) развила се дискусија кроз коју је анализиран целокупан рад Комисије, УО и Удружења у првих пет месеци 2025. године, као и његова медијска покривеност, а значајна пажња посвећена је и презентацији тих активности на сајту Удружења. Након тога, настављена је дискусија поводом организације манифестације Дани Врања у Београду (17. – 31. март 2025) и реализације обимног програма. Једногласно су дате високе оцене по свим аспектима ове сложене манифестације, а посебно манифестације Врањско вече у Београду. Међутим, нису заобиђени ни ситни пропусти и мање негативне појаве током трајања манифестације који су ефикасно решавани, а који би се наредних година могли благовремено и предупредити.

У наставку седнице у кратким цртама председник Комисије проф. др Микић изнео је финансијске потешкоће које су Удружење, а пре свега УО и он као председник Удружења имали због кашњења у исплати појединих пружалаца услуга, а које су биле условљене кашњењем уплате уговорених новчаних средстава, од стране надлежних из Града Врања на рачун Удружења у Трезору. – Ипак, највећи број поменутих потешкоћа смо успешно превазишли, а решавање преосталих је у току – рекао је на крају дискусије Микић. Затим је изразио посебно задовољство што је упркос свим потешкоћама, ипак одштампано 20 примерака поменуте веома садржајне, лепе и обимне монографије Удружења и што је још педесетак примерака у штампи. Такође, истакао је и чињеницу да је за своје потребе господин Мирољуб Алексић узео 35 примерака након уплате значајне донације на рачун Удружења у Банци Интеза.  

У оквиру 5. тачке дневног реда разматрана су кадровска решења и том приликом учињена је планирана замена једног члана УО. Тада је за новог члана УО једногласно избран Слободан Јанковић, вишегодишњи члан Удружења. 

На самом крају 40. седнице Управног одбора председник Удружења је, као аутор монографије поделио по примерак монографије члановима руководства. Ту прилику Микић је искористио да се захвали свима који су му у значајној мери и у границама својих могућности помогли да ова важна публикација Удружења, после вишегодишњег мукотрпног рада угледа светло дана.  

У Удружењу књижевника Србије (УКС) на адреси Француска 7 у Београду представљена је 29. априла 2025. књига „Сувишни људи” аутора Живорада Симића, знаменитог ученика гимназије „Бора Станковић“ у Врању и члана УКС. О његовом роману, интригантног назива, „Сувишни људи”, говорили су Душан Јањић, аналитичар. Уредник трибине био је Видак М. Масловарић.

На почетку промоције аутор је укратко упознао присутне са садржином романа – То је узбудљива прича о човеку по имену Жорж, Дорћолцу, чији су преци били Горанци, о његовом раду за тајне службе бивше Југославије и дводеценијским дешавањима у врху некадашње државе, која се преламају кроз лични и породични живот појединца, који је припадао тим структурама.

Живорад Симић је на крају излагања објаснио зашто се заинтересовао за тему Информбирoа и Голог отока, која има централно место у књизи. Рекао је да је његово знање о тим догађајима било површно све док није прочитао свих пет књига Драгослава Михаиловића о Голом отоку. То му је помогло да његова књига има потребну садржину. Није много знао ни о томе што се дешавало на 4. пленуму, јер се о томе могло сазнати из текстова који су у то време објављивани у Политици и на телевизији. Али, како је истакао,последњих година се појављују филмови, драме, серије, књиге о том проблему којим је доводено у сумњу све оно што је званично било саопштено 1966. године. Та интригантна тема допринелa је да се и он одлучи да о томе пише. За то је имао предиспозиције, одважност и истраживачку упорност.

Потом је уредник трибине Видак М. Масловарић укратко испичао ауторов животни пут – из родног Гњилана (1950), преко врањске гимназије, студија међународних односа на Факултету политичких наука Универзитета у Београду до дипломатске каријере – службовања у Турској, Албанији, Црној Гори и Хрватској (ГК Вуковару). Навео је и ауторова значајнија дела: студију о кипарском проблему (2000) и њено новелирано издање које је као коаутор са Александром Јанковићем објавио 2015, потом роман „Кроз живот” (2021) и књигу „Песме”. Данас Живорад Симић живи на Новом Београду, удовац је и ужива са петоро унучади и двема кћеркама.

Аналитичар Душан Јањић је затим указао на то да је нит водиља књиге разумевање идентитета, сложеног односа идентитета, као и томе да свако од нас има више слојева идентификације. Зато је, према његовом мишљењу, ова књига школски пример, јер је мало књига које третирају тај проблем.

– Ово је једна дивна прича о Београду. Можете је читати са разних аспеката, али о судбини главног лика и о друштву у коме живи, најбоље говори последња реченица коју је сам себи и другима поручио на опроштајној вечери коју су му приредиле колеге, а која гласи: – Друже Жорж, одлазиш када си нам тј. вама најнепотребнији”. Има ту, рекло би се британског хумора и животног хумора, али је чињеница да ти сувисли људи, који су толико урадили, никоме нису потребни баш зато што су толико урадили.

Јањић је истакао и чињеницу да су у новије време многе књиге написане о страдању током Информбироа, 1948. године, али и да је Србија прва у Југославији почела да о томе говори, па се због тога нашла на страницама Беле књиге. У суштини,  било је то суочавање са траумом о којој није било приче раније. Међутим, како је рекао, на тој теми су многи и излешинарили, али, истиче: – Књига „Сувишни људи” није лешинарење приче о Информбироу. Пре би се могло рећи да у данашњем конфузном времену она може да буде добар алат да се мирније сачекају неки будући догађаји. Јањић се на крају запитао колико је садашња генерација спремна да не буде Жорж. 

О Симићевој књизи говорио је и Мирослав Радовић, пензионисани руководилац у СДБ/БИА. Он је истакао да је његов кум и бивши колега написао добру књигу и објаснио зашто:

– Вредност ове књиге је у томе што је дотакла такве послове који се никад у јавности не виде и истакла људе који су анонимни, а који су врло предано радили свој посао. Највише књига о служби је написано о великим обавештајцима и шпијунима. О њима су снимани филмови. О делима ових људи, обичним оперативцима, који су радили ове послове, о њима се не пише и о њиховим успешним акцијама и пословима се такође врло мало зна. Данас нико не зна имена инспектора Савезног СУП-а који су решили случај експлозије у биоскопу „20. октобар” и привели правди терористе. И низ је неких других акција које су довеле до тога да се може безбедно отићи у биоскоп, оставити безбедно свој кофер на станици и друго.

Радовић је додао да је Симић истакао живот обичног оперативца који има исте особине као и остали свет, јер су припадници безбедности људи са свим врлинама и манама као и сви остали.

И он се осврнуо на књиге које су написане о Информбироу – Трен 1, Трен 2, Кад су цветале тикве, на Кустуричин филм Отац на службеном путу, који је и награђен, и поменуо да постоји низ књига и других литерарних састава, писама, разних мишљења, сведочења, али је поставио и реторичко питање на чији одговор је знао да можда неће наићи на одобравање:  – Да ли су сви Голооточани били невини?

И Видак Масловарић се то запитао и одговориo: – Наравно да нису. Међутим, он је потом истакао да је било монтираних судских процеса, због којих су многе бивше „главе” тадашње Југославије „отишле у мрак”, не само код нас. Истакао је податак да је код нас и у источним земљама где се на сличан начин размишљало уморено преко 100.000 људи, и да је преко 200.000 људи који су другачије мислили у кратком периоду емигрирало из бивше Југославије.

–  Потребно је да се о овоме говори, да се говори на овај начин како је писано у овој изузетно лепој књизи Сувишни људи, коју од срца препоручујем. Она је вешто структурисана и вишезначног је наслова.

На крају промоције је у име издавачке куће „Свет књиге” присутне поздравио Стеван Ћосовић, издавач. Он је истакао да Симић са том издавачком кућом сарађује пуну деценију и да су му до тада објавили три књиге” „Кипар – историјат уједињења”, једну збирку песама и књигу документарне прозе „Кроз живот”. Истакао да Симић у њима прати сличне и занимљиве мотиве. – Радња романа који данас промовишемо јесте низ међусобно повезаних догађаја о којима аутор прича, показује велику разуђеност и обухвата више епизода, заплета, расплета. Може се рећи да се пред нама налази отворен роман, у којем аутор актуелизује широк спектар ликова и догађаја који су обележили једно време. Жорж, како се зове главна личност романа, припадник је тајне службе државне безбедности. Он је млад и морално подобан и он верно служи налогодавцима и извршиоцима страшне тортуре над људима заточеним на Голом отоку 1948. У том трагичном времену суровог бешчашћа потреба за политичком контролом прожимала је не само приватан живот људи већ и њихову душу. Многи животи су разорени и унесрећене многе породице, а достојанство, човечност и морал безочно су сатирани. И са данашње временске дистанце читалац може да препозна атмосферу страха и неповерења која је тада завладала међу комунистима. Многи су страдали не због недвосмисленог опредељења за резолуцију ИБ-а у којој је критикован рад КПЈ, него и због неопредељеног става, потенцијалне изјаве или на основу потказивања комшија, колега, пријатеља, рођака истакао је Ћосовић и додао да у књизи главни јунак на крају долази до сазнања колико је мали круг који се затвара око људских живота и колико су изукрштане стазе којима идемо.

Да би опет све остало под велом тајно, аутор читаоцима поручује: – Ако сте помислили да је све што је написано баш истина – варате се и то је ваше мишљење.

Промоцији је присуствовало и више чланова Завичајног удружења Врањанаца у Београду.

Оквир на крају – СИЖЕ

Деценију после Великог рата долази из Горе у Београд Несим Ибиши. Прелази у православље и узима ново име и презиме – Неша Николић. Бави се посластичарством и пекарством. Жени се Радојком са којом има два сина и ћерке близнакиње. Сина Тафиља, главног лика књиге, родитељи пријављују у џамији, а убрзо и у православној цркви као Татомира Николића. Он, под надимком Жорж, помаже скојевцима на Дорћолу у ослобођењу Београда. Потом одлази на Сремски фронт, где је у истој јединици, као курир, са Волођом, сином Белогардејца из Беле Цркве. Волођа се после офанзиве придружује Русима и одлази из земље, а враћа се касније под сумњивим околностима. Жорж завршава војни рок дослужењем и „врбује” га безбедњак ОЗН-е, са којим ради са Информбировцима. Кум му је пуковник, касније генерал у КОС-у. У књизи је обрађено више случајева изјашњавања за Информбиро и њихове судбине. Када се Жоржу „смучило” у ОЗН-и он прелази у УДБ-у уз помоћ функционера те службе, који је Горанац. Ту ради у пратећем одељењу које прати сумњиве странце и дипломате. Дотакнут је и Буљкес и шири проблем, емигрирање ратних логораша, као и методе те службе. Преживљава 4. пленум, а крајем 1968. одлази у пензију на свој захтев. Деци оставља код своје куме опроштајно тј. „покајничко” писмо са жаљење што се више посветио каријери него породици. Оставља и свој незавршени семинарски рад са студија историје о 2. светском рату. Роман садржи „Информбироовски речник” који су користили логораши, иследници и други.

Драги Врањанци и Врањанке, чланови Удружења, и сви који делите са нама љубав према Врању,
Сутра се слави најсрећнији хришћански празник, симбол новог почетка и вечног живота у вери и миру.
Ускрс је најлепша молитва и дар је и благослов од Бога.
Желим вам да искрено волите и да се у невољи помажете, да верујете у добро и све вредности друштва, да добро чините и добром се надате.
Христос Васкрсе !!!
Нека нам срећу и мир донесе !!!

Председник Удружења
проф. др Драган Микић

Чланови и руководство Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће” у Београду, градоначелник са својим менаџментом, њихови гости и пријатељи Врања и врањског мелоса, укупно њих око 530, окупили су се 29. марта на традиционалној манифестацији Врањско вече у Београду, која је као и прошле године, одржана у ресторану „Jezero вy Azzaro” на Ади Циганлији. Било је то 42. по реду Врањско вече које су Клуб/Удружење Врањанаца у Београду организовали од свог оснивања 1972. године, с тим што је прво организовано 13. новембра 1971, пет месеци пре званичног формирања Клуба.

Као и увек до сада, у 104 година дугој историји Удружења, Врањско вече је жељно и с нестрпљењем очекивано. А како и не би. Оно је, у сваком погледу, централна активност у оквиру манифестације Дани Врања у Београду, пошто се тада испољи сва љубав и носталгија према завичају, искажу поштовање традиције, обичаји и културе Врања и врањског краја, и покаже сва моћ врањског мелоса и колетивног духа током игре и весеља да гости доживе севдах и дерт, а понеки и карасевдах, да при томе већина и не зна шта их је снашло. Додатно, људи се том приликом сретну, испричају новине, ако се дуго нису чули и похвале ако има чиме, па макар и рекли Хвала Богу, добро сам“.  

Забаву је лаганом музиком отворио бенд „Уно моменто”, и наставио песмом „Моје лепо Врање“, а потом је наступио Бранимир Стошић Каце са изворним народним песмама, када се већина гостију ухватила у једно дуго вијугаво и дугачко коло без прекида.

У тренутку када се ресторан испунио до последњег места музика је утихнула и трубачи су извели чувену мелодију „Изгубљено јагње“, након које је водитељ програма предочио гостима да Врањско вече има и хуманитарни карактер са циљем да се прикупе средства за подршку, односно награду, једном од најбољих ученика Врањске гимназије.

Потом су уследиле поздравне речи председника Удружења проф. др Драгана Микића и градоначелника Врања др Слободана Миленковића, који су свим гостима пожелели добро вече, леп провод и забаву и уживање у звуцима музике врсних оркестара и певача.

Председник удружења је после тога поделио признања које Удружење додељује појединцима и установама за допринос и подршку у његовом раду.

Плакете су добили председник компаније „АЛКО група“ Мирољуб Алексић, члан УО Удружења, и градоначелник Врања др Слободан Миленковић, док су захвалнице уручене дувачком оркестру Ненада и Стефана Младеновића, бенду Уно моменто, Педагошком факултету и позоришту Бора Станковић у Врању.

После тог званичног дела програма председник Удружења је по обичају повео коло, а одмах се ухватио и градоначелник др Миленковић, да би за само пар минута од првих одиграних тактова подијум постао мали за све оне који су се ухватили у коло. Атмосферу су максимално загрејали трубачи – вишеструки победници Драгачева – Ненад и Стефан Младеновић са својим оркестром, уз сценски наступ глумца Драгана Станковића, као старог Миткета, фолклорног ансамбла „Севдах“ и солисткиње Иване Тасић.

Гости на подијуму, али и за столовима, заиграли су и запевали као да су месецима вежбали, сви као један. На све стране осмеси на лицима, раздрагани млади, лепо дотерани мушкарци и жене, сви у севдаху и неком необичном заносу. 

У музичком делу програма смењивали су се певачи Бранимир Стошић Каце, Ивана Тасић, Петар Митић и Чеда Марковић, а пратили су их чланови Фолклорног ансамбла „Севдах” који су имали и свој посебни врхунски наступ. Они су својом младошћу, енергијом, савршеним ритмом и песмом уносили међу људе атмосферу раздраганости, дерта и севдаха.

Весеље се протегло до један час иза поноћи. Звуци трубе мамили су и оне који ретко играју, да подигну руке и заиграју. Неке госпође су од чланица фолклора узеле у руке даире и звецкајући њима пратиле ритам музике. Певачи као да су се такмичили ко ће више  песама да отпева и чији гласови ће измамити вечи број гостију да око њих завију коло. А у колу и млади и старији, и они који знају да играју и који кораке тек уче. Нико никоме није сметао јер важно је да се игра. Тако се тело препороди и подмлади, а душа раскрави и напоји. На срце и његове откуцаје готово да нико није марио. Те Врањске вечери, важно је да куца у ритму музике. 

Последњег дана манифестације Дани Врања у Београду, 31. марта 2025. године у 11 часова делегација Удружења у саставу др Драган Микић, Мира Шведић и Слободан Јанковић поводом 149. годишњице од рођења Боре Станковића положила је цвеће испред његове спомен-бисте на Калемегдану.

Тим традиционалним чином завршена 42. по реду манифестација Дани Врања у Београду 2025.  

У препуној сали Куће краља Петра Првог на Сењаку одржана је 26. марта у 19 часова промоција капиталне монографије за Завичајно удружење Врањанаца у Београду Од Клуба Врањанаца у Београду до удружења „Жуто цвеће” (1972 – 2024), аутора проф. др Драгана Микића.

Организатори те промоције били су Завичајно удружење Врањанаца „Жуто цвеће” у Београду и Кућа краља Петра Првог, а одржана је под покровитељством Града Врања.

На промоцији су говорили аутор проф. др Драган Микић, који је уједно и председник Удружења, Мира Шведић, уредник монографије, и Ивица Станковић, председник Управног одбора Удружења. Програм је водила и одломке из књиге читала Вјера Мујовић, глумица Народног позоришта у Београду, а у музичком делу наступио је Бранимир Стошић Каце, који је отпевао четири изворне врањске песме.

На почетку промоције глумица Вјера Мујовић цитирала је речи познатог југословенског књижевника, Ћамила Сијарића, који је стицајем околности 1936. године био ђак врањске гимназије, и те године записао своје утиске фасциниран Врањем, које и „београдски“ Врањанци увек у срцу носе.

– Сунце је другим градовима начинило неправду, оно је од свих њих изабрало ово Врање, да га чим изјутра изгрије иза планине, целог обасја и у чело пољуби. Нема тада авлије, нема капије која није сва у сунцу – и није слика друкчија него као да је ово Врање, обе своје руке, дигло према сунцу да му их огреје… – истакла је Вјера и додала: –И где год Врањанци били, њихова је душа „непрекидно обасјана тим сунчевим сјајем”. Монографија коју вечерас представљамо задржала je делић тог врањског сунчевог сјаја, надахњује нас традицијом, али и даје подстрек за будући рад.

Те речи биле су увод за обраћање аутора проф. др Драгана Микића. Он је причао о томе како је књига настала, колико је то био напоран, истраживачки посао. Најпре је цитирао речи из предговора књиге које су дате и на њеној задњој корици, јер те речи укратко одсликавају све што монографија садржи.

– На страницама монографије оживљавају људи који су својим чињењем доприносили да Удружење нараста и који су временом израсли у знамените личности главног града. Читајући је може се осетити друштвена атмосфера протеклих деценија, сагледати преломни тренуци у развоју државе, пратити нарастајућа снага економије врањског краја и њен поход у освајање београдског тржишта. Видљиве су и све привредне организације које су постојале у то време и значајно помагале организацију манифестације Дани Врања и врањског краја у Београду. Може се закључити и о начину размишљања у одређеним  политичким и друштвеним ситуацијама. Сагледиве су и акције које су предузимале секције и комисије Удружења. Могу се пратити и годишње скупштине и састанци Управног одбора и прочитати правила и статути који су доношени. Читањем биографија чланова Удружења постаће вам блиски они који су Удружењем управљали и представљали Врање у Београду и свету.

Ова књига ће вас натерати да осетите ритам и звуке трубе са веселих дружења на прворазредним врањским вечерима одржаваним сваке године, које су биле туристичка атракција у Београду. Подсетиће вас на Миткетове монологе које су сјајно интерпретирали глумци Народног позоришта „Бора Станковић” у Врању. Нема тога Врањанца нити Врањанке, међу старијима па ни међу младима, нити пријатеља Врања и Врањанаца кога неће дотаћи и емотивно понети чувени Миткетови монолози из Борине „Коштане”. Нема тога коме срце неће заиграти, а душа затреперити кад Митке заповеди: – Туј песму да ми појеш…!  

Потом је проф. др Микић с видним узбуђењем и нескривеним поносом што је у рукама држао производ свога вишегодишњег рада, рекао да није могао ни да наслути кад је почињао да пише да ће књига израсти у капитално монографско дело о удружењу којим руководи. Говорио је о свом интересовању за историју, најпре за историју санитета, а кад му је Ранка, ћерка чика Јоце Стојменовића, предала Удружењу „Жуто цвеће“ архиву Клуба/Удружења Врањанаца у Београду, заинтересовао се и за његову историју.

Први кораци ка писању монографије предузети су 2018, али је детаљнији рад успорила пандемија ковида 19, па је посао настављен тек крајем 2021. Тада је сликана архивска грађа и наредне године су прекуцана документа, тако да је сада све дигитализовано. Био је то обиман материјал, који је требало изложити и представити на пријемчив начин. Аутор је потражио помоћ уреднице Мире Шведић, члана Удружења, да му помогне око обликовања тог материјала, јер је већ имала контакт са документацијом коју је прекуцала, а и сарађивала је са њим раније. Двогодишњи рад крунисан је респективном монографијом, која има елементе истраживачког научног рада.

Професор др Микић је истакао да му је најтеже било да напише 6. поглавље које говори о данашњем Удружењу, иако је то период који он зна и у коме се налази на његовом челу. На крају свог излагања повукао је и неке паралеле – Удружење је основано у јеку епидемије вариоле вере, а књига је писана у току пандемије ковида 19. Или следећи пример, на слави св. Атанасија Великог коју је старо удружење обележило последњи пут 31. јануара 1941, за домаћина славе наредне године прихватио се Јован Микић, начелник Министарства пошта у пензији. Слава је обновљена тек 2019. године, када је домаћин славе био Драган Микић.   

У наставку промоције је уредник књиге Мира Шведић представила њен садржај и изнела утисаке о раду. Она је истакла да је књига, дуга прича о 53 године рада Удружења, представљена на 511 страница. Обимна архивска грађа (која иницијално броји преко хиљаду страна) распоређена је у девет поглавља, различите дужине и структуре, јер су у неким периодима биле бројније активности Удружења. Монографија је богато илустрована и има око 450 фотографија, од којих трећину чине факсимили разних докумената (156), што указује да су већином коришћени изворни документи, који књизи дају аутентичности и оригиналности. Богатство књиге представљају и табеле којих има 12. Оне на јасан, сликовит и  језгровит начин приказују оно што је на десетинама страница описано у књизи. Али право богатство монографије јесу биографије. Најпре биографије седам председника Клуба/Удружења, потом 19 знаменитих чланова Удружења, па 16 уважених и 12 чланова актуелног руководства.

– Многе личности које се ту помињу нису имале своје биографије. Професор Микић им је то подарио. При том је понекад уложио велики напор, окретао бројне телефоне, писао мејлове, како би дошао до њихових основних биографских података. Више пута је контактирао чланове породице и молио да му напишу неки податак. Неки имају живе даље сроднике, па се о њима сазнавало из треће руке. Некима деца нису у земљи, па је требало сазнати њихове мејл адресе и контактирати их. О некима је основне податке сазнао са надгробне плоче. Био је то обиман посао, у коме је и уредник морао да саучествује са аутором у истраживању – рекла је уредница и истакла с поносом неколико имена чије су животне приче отргнуте од заборава.

Потом је објаснила како је то било уређивати такву књигу: – Суочили смо се са удружењем које је попут феникса васкрсавало – оснивано, гашено, обнављано три пута од 1921, када је основано. Суочили смо се са јако обимном документацијом, а да је, при том, било мало директних докумената који сведоче о почецима. Аутор је морао да их реконструише на основу посредних сазнања и докумената, чак и новинских натписа. Сати разговора су утрошени да би се кроз причу реконструисао почетак обнављања рада Удружења. Срећом, имали смо добро скројен план и садржај, који је само уз мале нијансе мењан до краја рада, што нам је давало добар правац кретања.

Мира Шведић је објаснила да је током две године рада било узлета, падова, периода кад је посао стајао, кад није било инспирације, па се онда са неким новим еланом рад обнављао. – Аутор је био упоран да књигу заврши, јер је знао да би се тешко ко могао латити тако обимног и одговорног посла, за који није било потребно само знање, него и истрајност, посвећеност, жртвовање слободног времена, али и пуно љубави за завичај и Удружење – истакла је на крају уредница и похвалила труд ликовно-техничке уреднице Оље Синадиновић (Агенције Он) и Здравка Коловића из Штампарије МиА ПРИНТ, који су уложили максимум да испоштују рокове и да ураде лепу монографију.

Поносан на уложен труд да Удружењу добије тако значајну књига био је и Ивица Станковић, председник Управног одбора Удружења. Пре него што се осврнуо на монографију, подсетио је укратко присутне на промоцији на историјат удружења Врањанаца, на значајну улогу коју је имало 10 његових председника, и  подсетио да је 2021, на стогодишњицу постојања, штампана и промовисана монографија старог удружења – „Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921–1941”.

– С обзиром да сам био у прилици да погледам текст ове нове монографије и да са др Микићем неколико пута заједно прелистамо њене странице, мало је рећи да сам одушевљен и поносан што имамо на једном месту збирку свих догађаја, важних аката, бројних биографија и фотографија, које немају цену. Листајући странице монографије, посебно су ми запали за око описани изрази за које смо ми чули и изговарали их читајући књиге нашег великог књижевника Боре Станковића, али их нисмо познавали – рекао је Ивица Станковић и потом прочитао део књиге у коме се описује значење речи дерт и севдах, карасевдах, мерак…

Он је потом захвалио аутору што је забележио шта су урадили претходници, али и оно шта раде садашњи чланови удружења за Врање и грађане Врања.

– Члановима Удружења најважније је да се оно стално развија и напредује и зато позивам све Врањанце који живе и раде у Београду да нам помогну, дају свој допринос и једног дана буду и они део и наставак историје која ће се тек писати – истакао је председник Управног одбора Удружења и на крају захвалио градоначелнику Врања др Слободану Миленковићу, бројним привредницима и грађанима Врања који су помагали и помажу да се Удружење развија.

Током промоције глумица Вјера Мујовић прочитала је више одломака из књиге. Речи Светислава Стојановића, председавајућег оснивачке скупштине одржане 22. априла 1972, један од програмских задатака оснивачког одбора за формирање Удружења 2010, потом писмо председника Удружења Јована Стојменовића које је упутио председнику СО Врање Чаславу Ристићу 5. децембра 1994. Највећи аплауз Вјера је добила, када је, иако црногорско-личког порекла, прочитала на врањском део сценарија за врањску забаву 1983. Био је то шаљив текст у коме су представљане радне организације.

– Фала ви што сте оволико дошли, видим лепо сте се обукли, ко да вас је Памучни комбинат за све то снабдео. Видим „ДИВ” цигарете пушите. „НАВИПОВО” вино пијете. Мераклијско црно вртогошко вино. Видим на женски свет „КОШТАНИНЕ” ципеле сте купили, а и цвеће им сигурно купујете из Врањску бању.

Све што вам треба у наше Врање има. Ако брод или јахту купујете са „ЗАВАРИВАЧ” се консултујте. За вашу температуру са својим пећима брине „МИВ”. Добра штикла добра је за чизму, а не и за главу, „ХИВ” ги прави. Конопци за врзување, растрзување, бесење и остало мота ги и суче „ТИВ” из Бању.

На спање кад пођете на пижаму не заборављајте – мож да назебете, а „СЛОБОДА” и њи производи, па се онда ко Реџеповица истргните на меки „СИМПОВИ” душеци.

Него, какво спавање, весеље тек почиње, нека ви је на срећу кркање, пијење, мезење, целивање и играње. А прави севдах и уживање желе вам Клуб Врањанаца у Београду, хотел „Југославија” и учесници програма.

Те веселе речи, навеле су и Бранимира Кацета да промоцију заврши шаљивом песмом. Аплауз и честитке које су добили промотери те књиге говорили су о томе да је промоција била успешна, добро вођена, а прва три примерка књиге изнета из штампарије тог дана разгледана су са великим знатижељом, радозналошћу и дивљењем.    

Добра атмосфера коју су у забавном делу програма направили Вјера и Бранимир дуго се осећала после промоције у Кући краља Петра Првог. А посебну пажњу привукле су кћерке тројице значајних актера књиге – Јована Стојменовића, чика Јоце, Божидара Костића Бошка и Стојчета Јовановића (Ранка, Милица и Бранка).

У Кући краља Петра Првог на Сењаку у Београду одржан је 25. марта разговор посвећен издању „Народна музика Врања”. То је својеврсна монографија коју прати компакт-диск са одабраним фоно-архивским снимцима насталим приликом теренских истраживања.

Разговор су организовали Удружење Жуто цвеће, Музиколошки институт САНУ и Кућа краља Петра Првог. У разговору су учествовали академик САНУ, др Јелена Јовановић, научни саветник др Данка Лајић Михајловић, Данијела Филиповић из Етнографског Музеја у Београду, Бранимир Стошић Каце, виши научни саветник др Марија Думнић Вилотијевић, а модератор промоције је био председник Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће” проф. др Драган Микић. Тај скуп је био још једна активност у оквиру манифестације Дана Врања у Београду 2025.

Проф. др Микић је укратко представио сваког од саговорника, истичући његов научни и стручни допринос, с акцентом на проучавање музике Врања и израду монографије. Најпре се сам представио и потом разговор започео речима: 

„Песма и игра су оно што нас Врањанце оцртава за цео живот. Ми се с музиком рађамо, с песмом почињемо свадбе и славе, песма нас прати у свим значајним догађајима током живота, на крштењима, на забавама и приредбама. С њом се, како је писао Скерлић, точи младост и своди животни рачун. Звук бубња дигне нас на ноге, јецаји трубе и нежни звуци кларинета нас разгале, а од звекета даира нам душа затрепери. И увек нас надахњује и омађија својим ритмом та топла, сетна и осећајна мекамска мелодија врањских песама. Она сећа на старе дане, на старо Врање, на севдах и карасевдах и Миткетово моја је песма голема.

Потом је реч дао академику др Јелени Јовановић, редовном члану САНУ, која се том приликом први пут обратила као директор Музиколошког института САНУ. Тај институт је издавач публикације „Народна музика Врања” и има мисију и задатак да прикупља, чува и публикује дела наше музичке баштине, како уметничке, тако и традиционалне музике, црквене и народне.

– Кад се говори о делатности Музиколошког института, незаобилазно је поменути Петра Коњовића, као оснивача и као значајног српског музичког ствараоца који се, између осталог, окренуо врањској музичкој традицији као непресушној инспирацији за своја дела. Тако да је његова музичка драма „Коштана” у великој мери заснована на врањским музичким мотивима – истакла је академик др Јовановић и додала да је била упозната са врањском традицијом на тај начин што је учествовала у припреми аудио-издања „Хоћу да ви поем врањанско” у издању Удружења грађана „Вед”. Тада је, захваљујући пријатељима из Врања имала прилику да у том амбијенту слуша о носиоцима певачке традиције, видела је места у Врању која се помињу у песмама и указано јој је на породице чији се чланови помињу у песмама. Из Врања је понела лепе утиске.

После тога је др Микић најавио Бранимира Стошића Кацета, певача изворних народних песама из врањског краја и носиоца елемента „Градска врањска песма” која се налази на Унесковој листи културних и нематеријалних добара Србије. Бранимир се бави очувањем наслеђа старог Врања, нарочито кроз језик и музику. Има десет трајних снимака за звучни архив Радио Београда и пет солистичких концерата са репертоаром старих врањских песама. 

У свом излагању Бранимир је поменуо свог оца Јована, од кога је много тога научио, али и породице у Врању у којима су се сви бавили певањем, на пример, породицу Шпурко. 

– Ја сам у својој кући упио дух старог Врања, јер су и стриц и нана, која је била стара Врањанка, стално причали о томе. Прво сам слушао те приче о старом Врању и о људима који су ту живели, па сам после почео да се бавим песмама. А песма се чула свакодневно. Отац је водио главну реч и певао. И мајка је певала, и стриц и нана и деда – каже  Бранимир и истиче да је посебно био везан за песму Петлови појев, коју је његов отац „донео на свет у оваквом облику” и коју кад чујете, као да сте чули све врањске песме. 

Бранимир је на том скупу и отпевао најпре ту песму, а после и још неколико других.

Након тога је говорила рецензент издања Народна музика Врања др Данка Лајић Михајловић из Музиколошког института САНУ. Она је истакла како је едиција осмишљена са намером да траје. А да би трајала, определили су се још код првог издања за то да компакт-диск буде медиј чувања јер је најпријемчивији за слушаоце, за национални аудиторијум. Циљ је био да садржај буде широко доступан и међународној јавности, тако да су издања комплетно двојезична (српски, енглески). Она је нагласила да је веома важно да је то издање о коме је било реч на скупу, мало по димензијама, али изузетно значајно, јер није само издање звучне грађе, већ и монографска публикација која у себи садржи значајну студију аутора др Маријe Думнић Вилотијевић, која је ту грађу проучавала и која је велики зналац српске градске музике. 

На крају је др Данка Лајић Михајловић нагласила да зна колико је музика важна Врањанцима.

 У то се уверила као члан жирија на сабору трубача у Гучи, где су наступали сјајни оркестри из Врања. Такође, истакла је значај Врањских вечери.

– Честитам Удружењу на организацији Врањских вечери, јер нису нека врста комерцијално-културних догађаја, него заиста културни догађаји који је посвећен очувању идентитета Врањанаца. Посебно честитам др Микићу, који је прави домаћин на тој вечери, јер када ви поведете коло, то је директан допринос очувању нематеријалног културног наслеђа. Допринос на делу.

У разговору о издању „Народна музика Врања” учествовала је и Данијела Филиповић, етнолог-антрополог из Центра за нематеријално културно наслеђе Србије при Етнографском музеју. Уједно, она је Унесков фасилитатор за нематеријално културно наслеђе Србије и активно је укључена у међународну сарадњу за очување тог наслеђа. Подсетила је присутне да је врањска градска песма уписана у национални Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 2012, када је тај регистар и основан. Сама чињеница да је врањска градска песма уписана у првој групи у тај регистар значи, како је рекла, да је она препозната као важан део тог наслеђа. Истакла је да би на очувању тог наслеђа у будућности требало да се ради системски и организовано. 

На крају се обратила ауторка и уредница издања Народна музика Врања др Марија Думнић Вилотијевић из Музиколошког института САНУ. Она је захвалила Завичајном удружењу Врањанаца у Београду за исказано интересовање за то издање и Кући краља Петра Првог, за коју је и емотивно везана јер је ту 2015. била промоција њене прве књиге. Наравно, захвалила је и  колегиницама које су учествовале у том разговору.

Марија Думнић Вилотијевић је истакла да мотивација за њен рад лежи у њеном вишегодишњем бављену градском народном музиком. Њено истраживање садржи део архивских снимака у Институту, а то је преко десет сати музичког материјала, који је сниман на терену почетком седамдесетих година. Потом је навела циљеве свог рада. Међу њима су да то буде репрезентативно издање међународног карактера српске традиционалне народне музике у репертоарском, извођачком, звучном и визуелном смислу, потом да буде студија о народној музици Врања на српском и на енглеском језику, затим да подиже свест о нематеријалном културном наслеђу Србије, али и да упозна ширу јавности са традиционалном музиком.

Истакла је и више интерпретатора који су на том диску. Међу њима је Љубинка Булатовић Буба, једна од њених омиљених певачица, а чија је унука била те вечери у Кући краља Петра. Нагласила је да јој је у раду много помогао интерпретатор врањских песама Бранимир Стошић Каце, не само за теренско истраживање, већ и за контактирање потомака до којих је успео да дође.

Завршавајући тај скуп др Микић се осврнуо на циљеве рада Удружења који се односе на промоцију, подстицање и организацију различитих активности повезаних са Врањем и врањским крајем а, како је рекао: – Београдским Врањанцима је најважнија промоција врањске музике, песме и игре, кроз песму и игру на надалеко чувеним Врањским вечерима. Тако је било од формирања Удружења, тако је и данас. Чланови Удружења кроз игру и песму, чувају успомену на Врање и брину да ту традицију наставе наша деца и унуци. Издање Народна музика Врања у оквиру едиције Звучна ризница Музиколошког института САНУ ће нам у томе много помоћи – закључио је др Драган Микић и позвао присутне на Врањско вече у суботу 29. марта.   

У оквиру манифестације дани Врања у Београду 2025. године у наредном периоду предвиђене су следеће активности.

УТОРАК 25. МАРТ У 19,00 ЧАСОВА

РАЗГОВОР ПОСВЕЋЕН ИЗДАЊУ „НАРОДНА МУЗИКА ВРАЊА”
Учествују: проф. др Драган Микић, академик Јелена Јовановић, др Данка Лајић Михајловић,
Данијела Филиповић, Бранимир Стошић Каце, др Марија Думнић Вилотијевић
Културно-уметнички програм: Бранимир Стошић Каце
Место одржавања: Кућа Краља Петра Првог, Васе Пелагића 40, Београд

СРЕДА 26. МАРТ У 19,00 ЧАСОВА

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ОД КЛУБА ВРАЊАНАЦА У БЕОГРАДУ ДО УДРУЖЕЊА „ЖУТО ЦВЕЋЕ” (1972 – 2024), проф. др Драгана Микића
Учествују: проф. др Драган Микић, аутор, Мира Шведић, уредник, Ивица Станковић, председник Управног одбора Удружења,
Конферансије: Вјера Мујовић
Културно-уметнички програм: Бранимир Стошић Каце, Ивана Тасић
Место одржавања: Кућа Краља Петра Првог, Васе Пелагића 40, Београд

СУБОТА 29. МАРТ У 19,00 ЧАСОВА

ТРАДИЦИОНАЛНО ВРАЊСКО ВЕЧЕ У БЕОГРАДУ
Музички програм: Бранимир Стошић Каце, Ивана Тасић, Чеда Марковић, Петар Митић,
бенд „Уно моменто” и оркестар Ненад & Стефан Младеновић
Сценски наступ: глумац Драган Станковић и Фолклорни ансамбл „Севдах” из Врања
Домаћин и водитељ програма: глумац Драган Божа Марјановић
Место одржавања: Свечана сала ресторана „Jezero by Azzaro”, Ада Циганлија ББ, Чукарица

Карте су још увек у продаји.

Концерт за памћење одржао је Чедомир Чеда Марковић 20. марта 2025, у препуној МТС дворани.  На тај начин свечано је обележио 55 година своје музичке каријере. Био је то поклон његовој верној публици која га деценијама подржава и воли његову народну и изворну песму.

Чеда је песмом публику провео кроз разне делове наше земље. Као рођени Врањанац  започео је песмом Димитријо, сине Митре и онда отпевао читав сплет његовом срцу најмилијих врањских песама.

Потом је извео мелодије из Шумадије и севдалинке из Босне. Нашег познатог певача, пратио је Велики народни оркестар РТС под управом Владе Пановића, а пратећи вокали били су Дуња Вујадиновић и његов млађи син Милош Марковић.

Окушао се Чеда веома добро и у глумачкој улози говорећи монологе из „Коштане“ Боре Станковића… – Ожалио је Жал за младост.

Гост на концерту Чеде Марковића била је и Сања Вучић, која је отпевала две врањске песме, а после ње је Чеда певао песме од својих колега које воли. Гости концерта били су му и велика имена српске музичке сцене  – Мирослав Илић, Снежана Савић и Радиша Урошевић.

Певао је и Мушки вокални састав „Источник“.

Маестрални Влада Пановић извео је бравуре на хармоници које су се односиле на музику најпознатијих песама легенде наше народне музике Предрага Живковића Тозовца.

Са пијететом и прилично емотивно отпевао је Чеда песме својих драгих колега, који више нису са нама – Мериме Његомир, Тозовца, Станише Стошића и Предрага Цунета Гојковића.

На крају је певао своје песме које је снимио у протеклих десет година.

Концерт је трајао више од два незаборавна сата без паузе. Чедин наступ и свака његова песма праћена је аплаузом и неизмерном подршком публике. Публика је певала са њим, подржавала га и бодрила и у тренуцима кад му је било напорно. А било је, али је лавовски превазишао све то. Наш Врањанац је певао од срца, час ватрено, час сетно, не заборављајући да помене и захвали најближима – мајци, супруги, деци, унуцима.

А поделио је и своја осећања и узбуђења са публиком, када је на крају сишао  с бине у публику да се са многима рукује и поздрави.  

Била је то друга активност у оквиру Традиционалне манифестације Дани Врања у Београду 2025, мада не и у организацији Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“. Међутим, у публици се нашао велики број чланова и Управног одбора Удружења, па и Врањанаца који су допутовали из Врања. А Чеда је активни члан Савета нашег удружења и један је од његових најбољих промотера. 

Традиционална манифестација Дани Врања у Београду 2025, коју организује Завичајно удружење Врањанаца „Жуто цвеће” у Београду, а одвија се под покровитељством Града Врања, ове године је почела 17. марта, а трајаће 31. марта 2025. и бити обележена низом активности. Манифестација је започела  19. марта отварањем Изложбе  слика 12 врањских сликара у Кући краља Петра Првог на Сењаку.

Великом броју присутних који су се окупили у том предивном здању обратили су се Драгана Драгељевић из Куће краља Петра, проф. др Драган Микић, председник Удружења, др Ирена Лазић, аутор изложбе испред Удружења, сликарка Љиљана Стризе Трајковић и реномирана уметница из Београда Ружица Митровић, која је отворила изложбу.

Та изложба није тематски одређена, него представља ревијални приказ стваралаштава уметника различитих сликарских праваца који по годинама припадају средњој генерацији, а живе и раде у Врању. Они иза себе имају бројне самосталне и групне изложбе, а упоредо се баве педагошким радом у основним, средњим школама, па и на факултету. То су Дејан Трајковић ДЕХ, Драган Дејановић, Јелена Здравковић, Светозар Тасић, Никола Стојановић Стон, Александар Ђорђевић, Небојша Николић, Добривоје Петрушијевић, Владимир Илић, Ирена Лазић и Ружица Митровић.

Отварање изложбе и свечани почетак манифестације Дани Врања у Београду 2025, проф. др Драган Микић искористио је да најави да ће у том здању бити одржане још две промоције током наредне недеље: прва 25. марта, Разговор посвећен издању књиге и компакт-диска Народна музика Врања и друга 26. марта 2025, Промоција монографије Од Клуба Врањанаца у Београду до Удружења „Жуто цвеће”  (1972 – 2024).

Током свог обраћања проф. др Микић, председник Удружења је искористио прилику да свечано уручи чланске карте Удружења младим Врањанцима студентима Београдског универзитета – Владимиру Николићу и Андријани Стошић са Медицинског факултета у Београду, Маши Петровић са Архитектонског факултета и Александри Станковић са Академије струковних студија. Њих четворо су заједно са још десет њихових колега добили почетком године награде Града Врања, као најбољи студенти на Београдском универзитету. 

У културно-уметничком делу програма наш познати појац и земљак Љубомир Манасијевић је у пратњи гитаристе Милана Матића извео неколико песама из Врања и врањског краја.

После званичног дела промоције, након коктела и међусобне дискусије посетиоци су кренули у разгледање слика. На изложби су могли да се виде ликовни радови у разним техникама – уље на платну, акварел, акрил…Ту су Дејанови и Добривојеви апстрактни пејзажи, Ружицино цвеће које разиграно настањује површину платна, Небојшин дијалог са природом који ствара утисак непрекидног кретања, Иренино дочаравање света које износи отворено и ведро попут детета, потом фина лирска нота којом Драган изражава свој става према свету, Николини мотиви старих кућа, Владимирови бродови и ледоломци који разбијају узбуркане морске таласе…

На крају те свечаности председник Удружења и уметници су се сликали поред оригиналне слике на којој су радили сви уметници са те изложбе.