Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду је од свог оснивања 1921. године славило Светог Атанасија Великог, као успомену на дан ослобођења Врања од Турака 31. јануара 1878. године. Слава је редовно обележавана у цркви Светог Марка, све до 1941. године, када је домаћин славе био инжењер г. Чедомир Јанчић, индустријалац. Он је славски колач пресекао са г. Јованом Микићем, начелником Министарства пошта у пензији и генералом г. Јосифом Ђорђевићем, председником Удружења. Према обичају, тог дана г. Јован Микић се прихватио за домаћина славе 1942. године. Нажалост, из више разлога слава није обележавана следећих 78. година. 

Управни одбор Удружења „Жуто цвеће“ је на својој 5. седници одржаној 1. децембра 2018. донео одлуку да се од 2019. године поново отпочне са обележавањем славе. Домаћини славе од тада били су Драган Микић, Ненад Трајковић, Горан Станковић, Божидар Дингарац, Мирољуб Алексић и Милан Златковић.

На слави 31. јануара 2024. за  домаћина славе Свети Атанасије Велики 2025. године прихватила се члан Управног одбора Удружења проф. др Марија Ђорић.   

Домаћин славе проф. др Марија Ђорић, председник Удружења проф. др Микић и најстарији члан Удружења адмирал у пензији Властимир Тасић припреме за обележавање славе започели су у преподневним часовима 31. јануара 2025. у просторијама Удружења у седишту АЛКО Групе у Пожешкој 65Б на Бановом Брду.

Након што је јереј Бранислав Јоцић пресекао славски колач у цркви Светог великомученика Георгија на Бановом брду у Београду, у 11 часова, он и домаћин славе Марија Ђорић су колач ломили а потом су га сви присутни гости славе у цркви окретали.

Овом свечаном чину су поред председника Удружења и адмирала у пензији Тасића, присуствовали члан УО господин Мирољуб Алексић, власник АЛКО групе, генерали МУП у пензији Стојан Мишић и Стојадин Јовановић, чланови Управе. Поред њих били су присутни председник Управног одбора Удружења Ивица Станковић, потпуковник МУП, секретар Удружења Десимир Смиљковић и члан Удружења Слободан Јанковић. Испред Општине Чукарица црквеном обреду присуствовао је господин Миљан Ћеранић, општински већник за образовање и односе са верским заједницама.

Свечани ручак је организован у ресторану седишта АЛКО групе где су се гостима краћим пригодним говорима и поздравним здравицама обратили председник Удружења и домаћин славе. Том приликом господин Мирољуб Алексић је председнику Удружења др Микићу уручио као поклон Удружењу, веома лепу икону Светог Атанасија Великог коју је написао Драган Петровић Паја, један од најбољих иконописаца на нашем поднебљу. Председник Удружења Микић је потом домаћину славе Марији Ђорић у име Удружења уручио монографију о Хиландару, која ће је вечно подсећати на овај значајан догађај. Она је прва жена у преко 100 година дугој у историји Удружења која је била домаћин славе.

У току славског ручка на предлог председника Удружења и уз сагласност и  буран аплауз присутних за домаћина славе Свети Атанасије Велики 2026. године прихватио се председник УО Удружења Ивица Станковић.

Поштовани чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто Цвеће“ у Београду,

У име управе удружења и своје лично име честитам Вам крсну славу Свети Атанасије Велики и желим много успеха у даљем животу и раду.

Председник удружења

Проф. др Драган Микић

Поштована / и,                                                                                                                                                 

Обележавање славе нашег Удружења Свети Атанасије Велики ће се одржати у петак 31. јануара 2025. године. Ломљење славског колача обавићемо у 11:00 часова у цркви Светог великомученика Георгија на Бановом брду у Београду (ул. Кировљева бр. 1, општина Чукарица), након чега ће свечани славски ручак бити организован у просторијама Удружења у седишту компаније  „АЛКО група“, ул. Пожешка бр. 65Б, општина Чукарица, Београд.

Позивамо Вас да својим присуством увеличате обележавање славе нашег Удружења.

Добро нам дошли!

ДОМАЋИН СЛАВЕ

Проф. др Марија Ђорић

ДРУГО ОБАВЕШТЕЊЕ

Поштовани и драги чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду, Врањанци и Врањанке, љубитељи врањске традиције, обичаја и културе, и посебно врањског мелоса, севдаха и дерта, симпатизери Врања и врањског краја

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ !

Уз жеље да Вам 2025. година буде срећна, здрава и испуњена радошћу, уз остварење свих планова и снова подсећамо Вас да се Дани Врања у Београду 2025. (17. – 31. март 2025) приближавају.

У првом обавештењу од 3. октобра 2024. године информисали смо Вас да ће се традиционално, 45. по реду „Врањско вече у Београду“ одржати 29. марта 2025. године у ресторану „JEZERO BY AZZARO“ на Ади Циганлији, са почетком у 19 часова.

У другом обавештењу саопштићемо Вам имена музичара, певача, глумаца и осталих учесника у програму из Врања, који ће Вам предстојеће Врањско вече учинити незаборавним. Међу њима су трубачки оркестар Стефана и Ненада Младеновића, Забавни оркестар УНО Моменто, вокални солисти Чеда Марковић, Ивана Тасић Митић, Бранимир Стошић Каце и Петар Митић, затим глумац Драган Божа Марјановић, као домаћин вечери и водитељ програма и доајен позоришта „Бора Станковић“ у Врању, Драган Станковић, као чувени Митке из Коштане са фолклорним ансамблом „Севдах“. 

Капацитет ресторана Језеро на Ади Циганлији је 600 места. Цена карте за Врањско вече 29. марта 2025. године биће 6.000 динара. Драги гости, пошто је интересовање за Врањско вече као и сваке године изузетно велико, предлажемо да са резервацијом карата почнете од средине јануара 2025. године na е-мејл: drmikic@gmail.com, ivica.stankovic.rs@gmail.com. У следећем обавештењу додаћемо и друге мејлове и телефоне за резервацију.

Собзиром да ће на манифестацији Врањско вече 2025. бити и лепих изненађења поставили смо на сајт и неколико слика из историје Клуба – Удружења Врањанаца у Београду.

Подсећање: 

Драги чланови Удружења Жуто цвеће, потребно је да у наредном периоду извршите уплату годишње чланарине за 2025. годину. У прилогу је примерак уплатнице који треба попунити потребним подацима.

Срдачан поздрав
Председник Удружења

Проф. др Драган Микић

Поштовани чланови удружења, драги Врањанци и сви који волите врањску културу, традицију и обичаје,

Желимо вам слогу и поштовање у кући, успех, задовољство и значајан допринос у раду, мир у земљи и љубав личну и хришћанску !
Проведите лепо предстојеће празнике и увек се сетите да је мален човек који ходи испод звезда, а велико његове срце које обасјава све око себе.
Зато, грлите мало дуже, волите мало јаче,
опростите мало раније, и смејте се мало слађе…

Срећне новогодишње и божићне празнике жели Вам
Руководство
Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду

Етнографски музеј у Београду и историски архив „31. јануар“ у Врању организоваће у петак 20. децембра 2024. године изложбу посвећену антропогеографском раду и научним истраживањима Ристе Т. Николића.

Изложба ће се одржати у Манаковој кући, улица Гаврила Принципа број 5 у Београду (у близини старе аутобуске станице).

Позивамо чланове удружења „Жуто Цвеће“ да присуствују овој значајној изложби и дају подршку ауторима изложбе – архивистима Браниславу Борићу и Драгани Ристић.

СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ

Љубомир Љуба Манасијевић, певач, композитор, текстописац и истакнути члан  Завичајног удружења „Жуто цвеће“ обележио је 6. децембра концертом у препуној сали Руског дома, на најлепши начин за једног уметника, 35 година рада.

Љуба Мансијевић, један од најпознатијих појаца српске духовне православне музике, композитор и текстописац, уважени je члан нашег Завичајног удружења „Жуто цвеће“. Имали смо прилику да га слушамо кад запева на дружењима, скуповима или промоцијама и кад својим гласом и песмом успе да загреје и узнесе душу. Шестог децембра Љубa је на солистичком концерту у Руском дому, у препуној сали тог здања, обележио својеврсну ретроспективу 35 година стваралаштва. Више од сат времена певао је са пријатељима и песмом приближио традицију, историју и дух нашег народа, са нагласком на свету земљу Косметску.

Љубине песме Симонида и Востани Сербије (коју је Љуба компоновао на стихове Доситеја Обрадовића), извео је Музички вокални ансамбл Источник, под диригентском палицом Милутина Јоцића. Потом је Љуба, обучен у црвену одору какву су носили владари из породице Немањића, отпевао две песме уз клавирску пратњу Даринке Пауновић – Молитва за Србију и За Србију и слободу, а вокална солистикиња Jасна Хинић подарила је публици дивну песму Голубице моја бела и руску песму Анастасија.

Средњовековна музика се проширила салом кад је проф. др Љубомир Димитријевић, оснивач групе „Ренесанс“ и „Арс нова“ засвирао, а Љуба запевао песму Балада о краљу Урошу и Јелени Анжујској, коју је својевремено певао на Данима јоргована у Краљеву (од  1996. до 2006) и песму Призрен предивни град.

Оперска примадона из Новог Сада Зорица Белић, сопран, отпевала је са Љубом песму Небо је високо Србијо, а потом и познату руску песму Рјабињушка, јер су јој корени руски  – и бака и дека су јој из Краснодара.  Наступила је и група Корени, предвођена Јеленом Илић, која је велики аплауз публике измамила песмом Тихо ноћи.

О Љубином делу говорила је академик проф. Радмила Тонковић. Она је истакла да је Љуба своју солистичку каријеру почео 1990. године CD-ом Востани Сербије.  Затим је издао шест CD-ова и две књиге посвећене Немањићима и српском средњем веку. Од CD-а из 1997. године под називом  Изнад Истока и запада, као и књигом са 11 музичко-историјских тема, од Хиландара, преко светог Саве, краља Уроша Првог Немањића, цара Душана, владике Николаја и тако даље, представио је цео један непрекидни историјски српски низ.

Она је подсетила на важност песме Ој Косово, Косово, коју је срочио и компоновао непревазиђени појац Љуба Манасијевић, јер она већ постоји као народна песма и, како је рекла, мора јој се признати ауторство како Љуба не би пао у заборав, као други велики текстописци чије се песме сматрају за народне, а нису.  

Радмила је подсетила и на Љубине наступе широм Србије и међу дијаспором, чиме је дао немерљив допринос подизању националне свести и повезивању наших људи широм света чинећи и делујући и у САД, али и у Русији, коју много воли.

Љуба је снимио три компакт диска ослањајући се на наше највеће песнике Дучића, Јакшића, а добитник је златне значке Културно-просветне заједнице Србије за заслуге у култури, као и књижевне награде „6. април” из Београда за књигу и CD са песмама управо о средњем веку Немањићима и другим значајним личностима и догађајима из средњег века, под називом „Изнад Истока и Запада”.

На крају обраћања Радмила Тонковић је прочитала Љубину песму преведену на руски Русијо моја вољена, а онда је Љуба својим јединственим гласом дочарао како она звучи на српском.

На крају те вечери чаробних звукова и дивних гласова, Љуба је отпевао своју најпознатију песму, која се пева широм православног света Са Косова зора свиће, Грачаница сва у сјају, а која је у народну позната под поменутим називом Ој Косово, Косово. Обраћајући се публици рекао је да је настала у посебном времену, када је обележавано 600 година од Косовског боја, а он био у манастиру Грачаница. Имао је част да својом песмом Небо је високо Србијо, отвори велику изложбу „Косово, први праг Србије“ великог српског сликара Милића од Мачве. Из доживљаја тог Видовданског бдења, које је окупило више хиљада људи, и уз пламен свећа коју је свако од присутних носио, обасјавајући прошлост, али и будућност српску, настала је та песма. Био је то призор који се памти за цео живот.

Програм је надахнуто и са пуно емоција и личних запажања водила Зорица Пелеш, Љубина сестра „по бабиној линији“, како је истакла.

СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ 

Љубомир Љуба МАНАСИЈЕВИЋ – певач, музичар, композитор

Љуба МАНАСИЈЕВИЋ, уважени члан Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду одржаће 6. децембра 2024. са почетком у 19 часова у РУСКОМ ДОМУ Концертно вече Љубе Манасијевића са пријатељима под називом СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ.

Учесници у програму: Музички вокални ансамбл ИСТОЧНИК, Београд; Диригент Милутин Јоцић; Зорица Белић-сопран са пратећим оркестром Мирољуб Тодоровић, флаутиста оркестра РТС; Jасна Хинић, вокални солиста; Јелена Манић и Јелена Илић, вокални солисти; група КОРЕНИ; Даринка Пауновић, клавирска пратња; Радмила Тонковић, наратор; Зорица Пелеш, водитељ програма.  

Љуба је основну школу и Једанаесту београдску гимназију (сада Осму) завршио у Београду. Дипломирао је на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду на ваздухопловном одсеку 1974. године. Са 13 година полази у приватну школу хармонике професора Љубинка Јовановића у Београду. Касније, похађа часове гитаре и клавира, а соло певање учи код професорке Љубице Станисављевић, угледног педагога и професора у музичкој школи у Београду. Као певач, музичар и композитор огледа се у различитим музичким жанровима. Већ прва пријављена композиција младог Љубомира под називом „Слободо“, настала 1979. године наговештава будуће тежиште инспирација у националном и родољубивом стваралаштву. Следе композиције „ Шумадија“ и „Небо је високо Србијо“, а потом 1989. године настају две веома познате композиције „Востани Сербије“ на стихове Доситеја Обрадовића и ауторска песма “Ој, Косово, Косово“. Љуба је венац родољубивих песама заокружио песмом „Београд, мој вољени град“ 1999. године . На компакт диску под називом “Орлов кладенац”, поред осталих отпеваних етно песама су и две песме бисери из Врања, као и специјана песма посвећена Врању под називом „Идемо у Врање“.

Нов животопис славног писца

У Клубу Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ у Београду представљена је у среду 20. новембра књига Роберта Ходела „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“, коју је издала „Лагуна“. О књизи су говорили проф. др Душан Иванић, проф. др Драгана Вукићевић, Борис Чолак, преводилац Мина Ђурић, а  модератор је била Тамара Митровић. У разговор су укључивао аутор који је преко видео-линка уживо пратио промоцију.

На столу је била књига „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“ о којој су причала  три промотера, одлична познаваоца Бориног дела – проф. др Душан Иванић, проф. др Драгана Вукићевић, Борис Чолак – потом приређивач и преводилац са немачког језика Мина Ђурић и модератор Тамара Митровић, а путем видео-линка промоцију је из Хамбурга пратио аутор књиге Роберт Ходел, који се и директно укључивао у разговор о његовом делу. Присутни у сали Клуба Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ Дома културе „Студентски град“ били су жељни да чује још нешто о великом српском књижевнику, творцу „Нечисте крви“ и „Коштане“, нашем Бори, о томе како га је доживео странац, додуше немачки професор славистике, који је и пре те књиге преводио Станковићева дела. Међу присутнима је било Врањанаца и чланова Удружења „Жуто цвеће“.
Били је то 90 минута живе речи која је на тренутке постајала и емотивна. 

Најпре је проф. др Душан Иванић, српски књижевни теоретичар који је од 2015. године професор емеритус Универзитета у Београду, представио аутора и истакао да је студирао славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Дубровнику, Прагу и Новом Саду, где се и упознао са делима српских књижевника. Напоменуо је да је проф. др Ходел превео на немачки језик дела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића и више савремених српских песника, и да је од 2015. инострани члан САНУ.

Говорећи о монографији о Станковићу, истакао је:

Роберт се обавезао да прати живот и дело, али се није обавезао да га прати у оном интензитету који је карактеристичан за старију традицију. Тако да кроз његову књигу пролазите са задовољством. Он на неких начин живот Боре гледа као дело, а његово дело гледа као живот. А прича о Станковићевом животу је изузетна, романескна тема и потврђује речи једног нашег писца тога времена да је сваки живот један роман. Монографија је пуна интерпретативних оаза где у неколико реченица проф. Ходел сажима изузетна искуства изучавања Станковићеве прозе, а верујте да то није лако кад рачунате да се та проза прати од првих збирки до најновијих наших изучавалаца.

Професор Иванић је потом истакао како је тешко било писати научно о Станковићевим делима јер је већина рукописа изгубљена, нестала или трајно уништена, а с друге стране то је опус у коме је Станковић своје текстове подвргавао сталним променама. Напоменуо је да ми и немамо ваљано научно издање Станковићевих дела и да је проф. Ходел морао да се ослања на постојећа издања.

Не знам да ли је ико успео тако једноставно и наизглед без напора да представио огромне дубине једног дела и његовог аутора – рекао је Иванић и истакао да се од почетка чудио толикој храбрости Ходела да уђе у живот и дело Станковића, чак то назвао и лудошћу.

Потом се аутор укључио у разговор, захвалио организатору и говорницима на промоцији и дао појашњења о свом најновијем делу.  Он је био у прилици да Станковића упореди са другим ауторима из различитих словенских књижевности и истакао је да нема пуно аутора који су му били толико блиски и којима је био толико одушевљен као Бором Станковићем. На књизи је радио три године, али је Станковићева дела преводио раније. А на речи да је била лудост упустити се у такав подухват, Ходел је рекао да се може назвати лудошћу преводити Бору, али да је ту препреку савладао захваљујући низу пријатеља који су му помагали и са којима је сарађивао.

Промоцији су поред осталих чланова „Жутог цвећа“ присуствовали браћа Симоновић
Томислав и Бранислав, Срђан Митић и Мира Шведић

Задовољство да  прочита и говори о новој монографију о Бори Станковићу исказала је и проф др Драгана Вукићевић.

Било ми је задовољство читати ову књигу и наћи се у једној врсти читалачког ороборуса, јер ви не читате Бору Станковића, него читате и огроман број текстова између Боре Станковића, а онда видите и које технике у преводу примењује Миња Ђурић. Ми смо у једном колоплету читалачком, а Роберт је наш путовођа. И заиста нас успешно води кроз огроман број текстова, кроз које је и он прошао.

Професорка Вукићевић се потом осврнула на писање биографија, посебно стваралачких, које је издвојила као посебну врсту.

У биографијама имамо прво податке о животу писца, па онда податке о делу. У стваралачким биографијама ми заправо биографијом идемо кроз фикцију, а фикцијом  идемо кроз биографију –  и истакла да у последње време имамо неколико таквих биографија као што је о Иви Андрићу, Црњанском и студија о Драгославу Михаиловићу, а њима се придружила и ова о Бори Станковићу, која се не чита као научна студија већ као белетристика.

Професор Ходел је потврдио да је једна врста лудила бавити се писцима и преводити писца којег је он изабрао. Када бих из целокупног корпуса српске књижевности требала да издвојим оне које је најтеже преводити, рекла бих да су то Момчило Настасијевић, Драгослав Михаиловић, Растко Петровић и свакако Бора Станковић. Станковић има специфичну и јако тешку реченицу, и професор Иванић и аутор су сами рекли да је нека врста лудила преводити га, а ја сам пресрећна што сте имали ту неку врсту лудила у себи и што сте ушли у тај подухват.

А колико је добро то урађено потврђују и њене следеће речи:

Моја је теза да ако избришете име аутора и преводиоца, ви бисте мислили да је то неко ко јако добро познаје биографију Боре Станковића, можда да је чак из околине Врања, јер су у њој дате такве финесе и знања која могу да имају само регионални истраживачи, тако да похваљујем и вас и Мињу што сте нам приближили и аутентизовали и епоху и време, ушли у просторије у којима је био Бора Станковић, и осетили га. Заиста сам фасцинирана степеном саживљености.

И она, као и професор Иванић, сматра да је највећи квалитет те књиге што је она  одлична синергија  биографија кроз фикцију и фикција кроз биографију.

Поменули смо да ова књига понекад делује као белетристика и професор је рекао да свачији живот може да буде роман, али живот Боре Станковића јесте врло филмичан и ту филмичност понекад можемо да препознамо у овој биографији.

Борис Чолак се осврнуо на предговор књиге у коме је на само две стране речено толико много о Станковићу.

Ту се аутор позива на речи Јована Скерлића који је Станковића одредио као неприкосновеног талента у српској култури, а онда и на речи Андрића да је Станковић његово први узор, што показује колико је Станковић значајан за српску културу, и колико је и превазишао своје време и оставио утицај и дан данас. Такође, у овом предговору аутор указује на једну тамну страну Станковића, говори о његовом сукобу са друштвеном средином, повлачењу из друштвене средине када долази крај његове стваралачке инспирације. Међутим, оно што је по мом мишљењу разлог зашто се Ходел опредељује да пише књигу о Бори јесте што у њему види таленат и истиче да је писао на неком светском језику био би један од зачетника модернистичке прозе.

И Чолак је као и његове колеге похвалио сјајан наслов књиге јер, како је објаснио, он није само преузет из романа „Газда Младен“, у коме је реч о јунаку који се спутава зато што се подвргава културолошким друштвеним нормама и улогама, већ  узима аспект значења речи рањав и жељан зато што је Станковић таква природа која је константно у сукобу са средином, породицом и самим собом. Чолаку се чини да је аутор књиге управо приближио ту рањивост и ту жељу која тера писца на стваралаштво.

Чолак истиће још једну вредност монографије, а то је што Ходел у хронологији креће од историје Борине породице, а у историји Врања од доласка Срба на Балканско полуострво.

И ту Ходел превазилази неку врсту академског приступа, а за овако вишедеценијско истраживање потребна је велика љубав према аутору, жеља да се саосећа и уђе у Борину личност, да је проживи и да дође до тих одговора и апсеката који су и поетички и животни.

Професор Ходел је на те речи додао да је Станковић један од ретких књижевника који не описује људске емоције, него их изазива код читаоца. То је огромна разлику. А то погађа све људе без обзира на време, земљу, људе, јер људске емоције се нису промениле.

Сви промотери и аутор су похвалили рад приређивача и преводиоца монографије Мине Ђурић јер је добар превод, добра књига – ми читамо о Бори, а читамо и Мину. Она је била заслужна и за наслов књиге о Бори. Истакла је да је већ имала искуства у раду са проф. Ходелом приликом превођења његове књиге о  Драгославу Михаиловићу и тада је могла да се увери како његова дела звуче у преводу на српски. Истакла је да је била изузетно дирнута крајем књиге, тренуцима у којима се описују последњи дани Боре Станковића.

Ми знамо да професор Ходел није склон сентименталностима, али управо се у начинима на који је навео изворе, и како је показао те околности, види колика је била тежина тих тренутака. На крају је прочитала одломак из књиге о последњим Бориним данима.

То јесте био његов физички крај али, како су истакли промотери, Бора Станковић је велики и наставља да живи кроз своја дела, а књига проф. др Ходела је додатни импус његовог трајања.

ЕКСТРЕМИЗАМ И ХУЛИГАНИЗАМ НА БАЛКАНУ

Књига „Екстремизам и хулиганизам на Балкану“ промовисана је 17. новембра у Атријуму Дома Војске Србије. Актуелна тема привукла је велики број посетилаца, па се „тражила столица више“. Међу присутнима биле су колеге са Института за политичке студије, пријатељи и сарадници са Војне академије са којима блиско сарађује, колеге и студенти са других факултета, чланови породице, пријатељи. Промоцију су пратили и чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду, предвођени председником проф. др Драганом Микићем, јер је проф. др Марија Ђорић, рођена Врањанка и члан Управног одбора Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“.  Три промотера, ауторка и модератор изнели су своје мишљење о последњој књизи проф. др Марије Ђорић и своју причу уклопили у 47 минута промоције, што је било довољно да се пуно тога каже и сазна о новом делу, „а да се не заморе посетиоци“. 

О Маријиној научној и наставничкој каријери говорила је њена колегиница са Института за политичке студије Андреа Матијевић, а потом је о ауторкином делу говорио проф. др Саша Мијалковић са Криминалистичко-полицијског универзитета у Београду. Он је рекао да су такве теме доскора већином обрађивали мушкарци, а да је проф. др Ђорић храбро закорачила у тај „мушки забран“ и направила добру књигу. Он је и објаснио у чему је вредност те књиге.

Приступ ауторке је оригиналан. Он није у потпуности безбедносни, а није ни политиколошки, и више је некако англосаксонски него традиционални приступ, који је присутан на нашем пордручју. И то је нешто што даје нову вредност – један потпуно  нови приступ. Стил ове књиге је научни, али је на моменте популистички тако да може да биде интересантна за ширу јавност, не само за стручну.
Код ове књиге посебно ме радује методолошки оквир. Многи истраживачи не дају осврт на методолошки опис свог истраживања управо због тога што га се стиде или звог тога што не умеју то лепо да прикажу. Колегиница Марија је то лепо урадила и почела је са питањима како истражити екстремизам и који су најчешће изазови за младе истраживаче. Она указује на проблеме са којима се истраживачи најчешће срећу, а то су проблем узрочности, који је у области друштвених наука веома компликован. Затим, на проблеме манифестовања, па проблем затворености извора од којих многи поседују ознаку тајности и нису доступни истраживачима. Потом даје смернице за истраживање безбедносних појава, првенствено смернице у прецизирању проблема и предмета истраживања. Затим даје  смернице како спознати природу ових феномена, њихову структуру, како тумачити ове појаве зависно од временских и просторних димензија, како их дистанцирати од неких сличних безбедносних појава, како превазићи проблем неуниверзалне одређености од феномена политичког насиља, екстремизма, тероризма и уопште профила носилаца ових безбедносних појава.

Проф. др  Мијалковић је истакао као посебну вредност, такође са методолошког аспекта, што ауторка упућује на листу научних метода које су најпогодније за истраживање екстремизма и хулиганизма. Истакао је научни и друштвени значај те књиге, а да не би све хвалио посаветовао ју је да друго издање књиге обогати шематским приказима, сликама и графиконима, из којих би  могле да се лакше разумеју неке ствари.

Доктор Зоран Милошевић, научни саветник, заменик директора Института за политичке студије, и један од рецензената монографије, истакао је графички дизајн књиге и занимљив садржај, јер тема екстремизма и хулиганизма припада области хибридног рата и тој овој књизи даје тежину.

Марија нас својим приступом ектремизму и хулиганству, заправо обавештава шта је ново на том пољу и шта се може догодити на Балкану. Посебно поглавље је посветила Балкану. Шта је Балкан, како је настао, шта је балканизација? Заиста, балканизација је један појам који се употребљава како би омаловажио становнике Балкана – да су склони поделама, да је наш идентитет сумњив, да није сталан, да се стално појављују нови идентиети итд, при чему се изоставља да појава таквих ситуација на Балкану није аутохтона, него да је то увоз из иностранства и да стране службе то подржавају – истакао је др Милошевић и додао да је проф. др Ђорић поступила методолошки исправно кад је писала о екстремизму на Балкану – ишла је од тоталног ка локалном и чак дала студију случаја, која обухвата једног појединца који се нашао у екстремним условима, појавио се овде, а Марија је са њим обавила интервју.

Доктор Милошевић је истакао да је у књизи Марија писала и о родној равноправности у тероризму јер, иако се та појава већином везује за мушки род, жене се све чешће укључују у терористичке оргaнизације. Када је реч о хулиганству на Балкану, који се већином везује за спорт, Маријин колега је истакао како је она дала једна поучан пример када спорт може да буде везан за патриотизам и национално достојантво, а то је соколски покрет који је постојао у Краљевини Југославији. 

Ова књига је врло интересантна и потребна не само за људе од струке, него и за ширу читалачку публику, и све који васпитају младе. Јер ако се млади заразе екстремизмом и хулиганизмом, онда је то тешко спречити, тешко лечити. Морају да се примене мере репресије, а репресија никад није омиљена. Према томе, ако послушамо Марију и прочитамо ову књигу ми ћемо да научимо како да се боримо и против ектремизма и против хулиганизма, и то је главни доринос ове књиге.   

Директор Института за политичке студије др Миша Стојадиновић, научни саветник, још један од рецензената,такође је бираним речима говорио о новој књизи колегинице Марије Ђорић. Причао је са позиције издавача.

Приликом првог читања уочио сам да је ова књига врло интерактивна. Кад кренете да је читате врло брзо ћете се ухватити у коштац са пробемима и натераће вас да читате од корице до корице, у једном даху. Ауторка је поставила целу књигу на постављању питања и давању одговора на питања. И кад помислите да сте добили одговор, следи ново питање и тако се вртите у круг. То је нормално јер ауторка се бави живим процесима, процесима који се дешавају у овом тренутку што није захвално за једног истраживача. Друштво се мења, а она покушава да те изуетно компликоване ствари, феномене, обједини у једном тренутку, замрзне време, и да их стави на лист папира. За истраживача је то најтежа могућа ствар – нагласио је др Миша Стојадиновић.

Он је потом истакао како је књига изузетан речник екстремизма и хулиганизма, и да за разлику од других које се баве сличним темама, поред теоријских елемената које има у себи, и секундарних извора, обилује и медијским подацима. Марија је, сем тога, искористила мултидисциплинарни приступ и применила доста знања из политикологије, социологије,  психологије.

О томе како је књига настала говорила је на крају помоције ауторка.

Књига је настала у врло комплексном тренутку, алиљуди кад имају много обавеза, под адреналином најбоље раде, а такав је и ектремизам. Написала сам је с циљем да се осветле тамни вилајети нашег Балкана, за који ја волим да кажем да је прелеп и престрашан. А зашто је такав? Решила сам да се бавим регионалном, па и локалном причом зато што имам утисак да се сви други, странци, много баве нама, па није лоше да Homo balcanicus, аутор, како су нас називали рани истраживачи, каже нешто и о овом Балкану, какви смо то ми, да ли смо заиста толико примитивни, да ли смо заиста труло ткиво Европе, да ли смо другост у односу на Европу? И када сам почела да истражујем мало по мало, онда сам видела да ми нисмо толико лоши – истакла је ауторка и додала да је, кад је пре неколико година кренула да ради на књизи, почела од етимологије речи. – Често сам користила етимологију речи као један методолошки пут да сазнам нешто о природи феномена, ако нисам имала много података. И кад је реч о Балкану, нашла сам да је то персијско-турска реч која значи блато. И одатле сам кренула. И како ја доживљавам Балкан? Као једно живо блато у коме се ми налазимо и никако не можемо нити да потонемо, нити да се извучемо из њега. А онда нас гурне нека чизма која понекад долази са Истока, а некад са Запада, и углавном се интереси великих сила преламају преко тог балканског живог блата. И ми заробљени никако да се извучемо. Онда сам схватила да ми нисмо толико примитивни колико нас други виде, да нисмо толико проблематични. Суштина је у томе да је Балкан увек био на ружи ветрова великих сила и да то уопште није лагодна позиција. А сада се налазимо у једној чекаоници за Европску унију

Потом је објаснила да је велику пажњу у књизи посветила екстремизму и хулиганизму младих.

Екстремисте сматрам ловцима на младе душе, јер заправо шта је младост. Млади мисле да могу све и имају потребу да некоме припадају. А као такви, ако немају добру основу, ако немају то припадништво у породици, у друштву, онда они налазе неки нови пут, јер човек је, како је рекао Аристотел zoon politikon, а ако је усамљен, пун фрустрацијске, агресије, врло лако може склизнути у екстремизам. И ја испитујем радикализацију као врсту прања мозга – рекла је проф. др Ђорић.

Она се у књизи бавила и екстремизмом са становишта љубави и мржње јер особа која нема љубави у себи лакше ће склизнути у тероризам и постати екстремиста и хулиган. Недостатак љубави велики је проблем за екстремисте и за хулигане.

У књизи је инсистирала и на родном приступу и истакла хипотезу да када је жена спремна да учини неко кривично дело, као што је тероризам, и уколико је емотивно мотивисана, онда је она незаустављива.

А кад је реч о хулиганизму, балкански хулиганизам није ектремизам, него све више организовани криминализам, јер, како је објаснила, наши хулигани немају политичке циљеве, већ лукративне, створити што више новца, наравно уз помоћ политике.

На крају је ауторка захвалили директору Института у коме ради јер је књига преведена на енглески језик и трећем рецензенту, проф. др Виолети Таловић Рашковић, која оправдано није била присутна. Захвалила је и младој сарадници Мартини Милосављевић Стојадиновић, која је дала идејно решење за корицу у књиге, као и колегиницама Андреи и Милици које су јој много помогле око ставарања индекса појмова.

Књигу је посветила својој баки Параскеви за велику љубав коју је добила од ње.

На крају промоције је кадеткиња Војне академије Радмила Тубић отпевала песму Русе косе цуро имаш, коју многи балкански народи својатају, и чак су у стању да се побију око њеног ауторства.

БИОГРАФИЈА

Професорка др Марија Ђорић, родом Врањанка, дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. На истом факултету завршила је и специјалистичке студије, а потом и докторирала из области политикологије 2013. године. Стално је запослена на Институту за политичке студије у Београду. У звање редовног професора изабрана је 2023. године. Гостујући је професор на Карловом универзитету у Прагу. Била је ангажована на неколико универзитета у Србији и у иностранству (Уједињени Арапски Емирати, Чешка). Као регионални и национални експерт у области екстремизма ангажована је у својству консултанта у неколико међународних организација. До сада је објавила пет научних монографија, око 100 научних радова из области екстремизма, тероризма, политичког насиља, хулиганизма, политичке теорије. Главни је и одговорни уредник научног часописа „Политика националне безбедности“, руководилац је Центра за националну безбедност и помоћник директора на Институту за политичке студије.

Среда 20. новембар у 19 часова

Клуб Магистрала „Драган Ве Игњатовић“

 

Представљање књиге Роберта Ходела РАЊАВ И ЖЕЉАН / Борисав Станковић – живот и дело

У преводу Мине Ђурић (Лагуна, 2024)

Учествују: Душан Иванић, Мина Ђурић, Борис Чолак и Драгана Вукичевић

Директно укључење Роберта Ходела (Хамбург)

Модератор: Тамара Митровић

„До рата прослављен, превођен и признат и у Србији и у  Европи као писац романа „Нечиста крв“ и „Коштана“, после рата је постао персона нон грата, презрен и оклеветан у сопственој средини. Своју исповест о тим данима објавио је у књизи „Под окупацијом“, чији настанак и генеза одијума према њеном писцу заузимају значајан део ове узбудљиве биографије. Обогаћена новим сазнањима, мало познатим фотографијама и живописном евокацијом српског и југословенског друштва после Првог светског рата, нова студија познатог немачког слависте Роберта Ходела расветљава најтежи, а најмање истражен сегмент живота и стварања врањског писца Боре Станковића, великана српске књижевности с почетка 20. века.“

Лагуна

Роберт Ходел (Бутисхолц, Швајцарска, 1959), немачки слависта, компаратиста и преводилац, студирао је славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Новом Саду, Дубровнику и Прагу. Магистрирао је с тезом о сказу код Николаја Љескова и Драгослава Михаиловића, а докторирао у Берну на прози Платонова. Превео је на немачки дела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића и више савремених српских песника. Објавио је низ научних радова, монографија, приказа, антологија и компаратистичких прилога о српским и руским писцима. Професор је на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу. Члан је научног друштва Лајбниц из Берлина, инострани члан Српске академије наука и уметности и почасни члан Српског књижевног друштва. Сарадник међународних славистичких часописа, међу којима Летописа Матице српске и Зборника Матице српске за књижевност и језик.

Поштовани чланови Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“,

Представљање  књиге РАЊАВ И ЖЕЉАН / Борисав Станковић – живот и дело ће се одржати у среду 20. новембра 2024. са почетком у 19 часова у Клубу Магистрала „Драган Ве Игњатовић“.

Клуб се налази у комплексу Студентског града на истој локацији где и Дом културе „Студентски град“, Књижара и Галерија.  Улази се из улице са леве стране Студентског града где је капија за улаз аутомобила и већи службени паркинг уз ограду са унутрашње стране.