ПРАТИТЕ УДРУЖЕЊЕ ВРАЊАНАЦА НА:
|
Подели нa:

Живот посвећен музици

 

Дејан Деспић

Академик Дејан Деспић

Деспић је одрастао у Београду, у Професорској колонији, у високо образованој породици.

Његов отац био је рударски инжењер који се школовао у Аустрији, а мајка, Врањанка, студирала је стоматологију и оперско певање у Прагу као стипендисткиња краља Александра. Деспић каже како је мајка прелепо певала, али је оперу морала да заборави по жељи свог супруга.

Он се у клавир и музику заљубио за време Другог светског рата, док је, са 14 година, похађао тада осмогодишњу гимназију.

– Моји родитељи некако су успели да 1944. године набаве клавир и ја сам почео да похађам приватне часове код извесне Данке Станисављвић која је становала у близини. Да нисам имао клавир вероватно се не бих ни определио за музику, пошто сам се, као младић, бавио цртањем и носио се мишљу да одем на архитектуру. Када сам почео тако аматерски, почетнички, да стварам записе осетио сам неку привлачност компоновања и изгледа да нисам погрешио – каже Деспић.

Његово гледање на живот и рад у многоме је дефинисала тема матурског рада у гимназији: „У раду и стваралаштву лежи смисао живота“, коју је прихватио као своју животну девизу.

– Рад и стваралаштво, али не било који рад, него рад који даје неке плодове у одређеној области, то је моја преокупација целог радног века. Све што сам радио у музици, али и књиге које сам писао, радио сам полазећи од принципа да само тај рад и то стваралаштво које користи другима имају неки смисао.

БЛИЗАК ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ

У каријери дужој од 60 година Деспић је написао око 250 композиција и неколико десетина књига о музици и музичким инструментима, а његова дела извођена су и штампана у Србији и иностранству. Каже да не може да замисли да живот проводи у беспосличењу, да и данас ради на рачунару, ако треба и даноноћно, стварајући нешто ново и да ће тако бити док га буде било.

– Ево, дошао сам до краја и могу с поносом да кажем да сам допринео нешто овој средини. Време ће судити, поготову што се тиче музичких дела. Време увек чини праведан одабир онога што је вредно. Поједина моја дела су, ако смем да кажем, постала популарна. Ноктурно Опус 5, који сам компоновао на првој години студија, се и дан данас изводи, на моје велико задовољство. У том погледу могу да спокојно отпутујем, све то доказује неку вредност и смисао мог ангажовања на разним пољима. Све то није било залудно – сумира Дејан Деспић.

Он додаје да је увек обраћао пажњу на своју публику, да његова музика буде блиска обичним људима, и да се због тога никада није бавио авангардном или експерименталном музиком која је била у успону у времену када се он формирао као композитор, ’70-их и ’80-их година.

– Ја сам увек имао на уму да то што радим буде доступно, не само музиколозима и стручњацима који ће то да објашњавају, него да буде пре свега квалитетно, а по могућности да буде и блиско обичном човеку, слушаоцу који није професионално обучен. Треба наћи равнотежу измђу квалитета и блискости обичном човеку. Музика постоји да би је неко слушао и изводио – објашњава академик.

Веома цени извођачку уметност и многа своја дела је посветио извођачким ансаблима, али и младим извођачима, међу којима су Концерт за Наташу, написан за касније познату пијанисткињу Наташу Вељковић, Скерцо за Ирену, посвећен младој виолончелисткињи Ирени Јосифоској, као и Музика за Соњу, посвећен пијанисткињи и кларинетисткињи Соњи Молчанов. Поред тога воли да своју музику прилагођава различитим инструментима.

– Има пуно случајева да сам се оријнтисао на појединце или ансамбле као извођач, све то има вредност, поготово када наиђете на те младе, а веома талентоване и успешне извођаче, онда то посебно инспирише на писање нових делаа – каже и додаје да у Србији таквих младих људи увек има.

Највише воли камерну музику, „без велике буке и параде, интимни свет који човека испуњава финим доживљајима, ако се пажљиво окрене ка томе“, али додаје да не гаји илузије да ће таква музика превладити над „другим светом“ масовне културе.

– Ја се трудим да доживљај моје музике буде финији, дискретнији, садржајнији, лепши. Сматрам да музика пре свега треба да буде лепа, у оном смислу у коме је то класична, или старија квалитетна музика. То су та два света у којима и са којима живимо, који се ретко додирују, а камо ли преклапају – каже Деспић.

Композитор је свој 80. и 85. рођендан прославио великим концертима

– Можда ћемо тако дочекати и 90 – нада се уз осмех.

КОШТАНА, ВЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА

Дејан Деспић је Врањанац по мајци. Она је унука Митке Стајића, који је послужио као инспирација Борисаву Станковићу за лик Миткета у делу „Коштана“, па је његова веза са тим делом, али и ликом Коштане, веома јака и уједно представља његову везу са Врањем.

Једна од његових најизвођенијих композиција је Коштанина песма написана за клавир и виолину, на бази записа песме „Да знајеш мори моме“, али је дело „Коштана“ било присутно кроз цело Деспићево стваралаштво.

– Та личност је врло интересантна и са разних страна се може третирати. Основна, сада и моја мисао, која се везује за Коштану је жал за младост, односно та пролазност живота и тежња да се он иживи на што потпунији начин и све оно што се томе супротставља. То је једна посредна веза, али ја је осећам као прилично јаку. Жал за млаост се осећа када младост прође или пролази, тако да је мени то мото у читавом стваралаштву, ту и тамо се провлачи та једна нит везана за Коштану – објашњава.

МИТКЕТОВ ПРАУНУК

Као своју највећу везу са Врањем, поред родбинских, Деспић види дела Борисава Станковића и показује записе своје тетке „Деда Миткина смрт“ у којима се говори о породичној трагедији када је Митке Стајић, након свађе са синовима, јатаганом тешко ранио своју жену Софку, а затим извршио самоубиство пиштољем.

То је дакле прави крај „Коштане“ и чуди ме да Бора то није уткао у своју драму, јер је то права завршница сваке драме или опере. То је само остало као запис из наше породице. Интересантно је како се та прича завршава, узбудљиво на неки начин. То је реална веза и мене и моје породица са делом Боре Станковића, које је толико популарно – објашњава Деспић.

Он додаје да, иако је његова мајка била Врањанка, он никада није био у Врању.

– Сећам се да сам једном пролазећи за Грчку застао у мотелу на друму, али у самом граду никада нисам био – признаје.

 БОРБА ПРОТИВ НЕПРАВДИ И ЛАЖИ

Дејан Деспић је доспео у жижу јавности након враћања Награде Града Београда и новчаног прилога који је уз њу ишао, уз писмо градоначелнику Синиши Малом, у коме образлаже да награду враћа након што су спортисти који су освојили медаље на Олимпијским играма награђени дестинама хиљада евра, док обични грађани “једва састављају крај с крајем”, и док се остале гране у држави плаћају много мањим износима.

Он каже да се увек борио против неправди, лажи и подвала, „којих је у Србији било на претек у претходним деценијама“ и да му је у овом случају „прекипело“. Сматра да одјек који је прича о враћању награде створила у јавности, нешто што вреди.

– Спортисти треба да добијају награде. Али, побогу ради се о милионима, наспрам људи који гладују. Та неправда ме определила да иступим тако и на неки начин је то одјекнуло у јавности. Требало је да одјекне, то сам зато и рекао – признаје Деспић.

(Текст преузет из недељника „Врањске“)

Слични чланци:

  • Нема сличних чланака
Бесплатна Преплата на Чланке
Уколико вам се наши чланци свиђају, имате могућност бесплатне пријаве на дневну пошту путем e-mail-a!
Дневна пошта:   
Објавио на дан дец 18 2016. Објављено под Вести. Можете пратити све реакције овог чланка преко RSS 2.0. Можете оставити свој коментар и своје мишљење на овај чланак...