Представљена монографија „Културно-привредно удружење Врањанца у Београду 1921-1941“

Поштовани пријатељи, Врањанци и пријатељи Врањанаца,  

Позивамо Вас на промоцију монографије “Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921-1941“, која ће се одржати у четвртак, 3. јуна 2021. године у 19,00 часова, у просторијама Удружења композитора Србије, Мишарска 12, Београд. 

Молим Вас да нам потврдите свој долазак на промоцију монографије, јер је због још увек актуелне епидемиолошке ситуације поводом КОВИД-19 у Србији број присутних ограничен на 50.

Срдачан поздрав,

Председник Завичајног удружења

Проф. Др Драган Микић

Значајан јубилеј − 100 година Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће” обележен је 3. јуна промоцијом монографије „Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921−1941”, која је одржана у сали Удружења композитора Србије. Био је то први у низу скупова којим ће Завичајно удружење Врањанаца ове јубиларне године са дужним поштовањем подсећати на своје столетне корене, традицију и славне претходнике. 

Аутори монографије су пуковник проф. др Драган Микић, председник Завичајног удружења „Жуто цвеће”, и Нада Петровић, историчар и архивски саветник. На 139 страна, са двадесетак фотографија и тридесетак илустрација и факсимила, представљене су прве две деценије рада Удружења. Био је то својеврстан истраживачки пројекат јер су многи подаци о раду загубљени у времену.

Промоцију монографије отворио је Божидар Дингарац, председник Управног одбора Удружења. Он је бираним речима поздравио присутне Врањанце и Врањанке, љубитеље и поштоваоце Врања и врањске културе, пожелео успешан рад и изразио очекивање да ћемо се поново окупити поводом промоције неке нове монографије − о преосталих 80 година постојања и рада Завичајног удружења. 

На почетку и на крају монографије, као да је својом светошћу благосиљају, налазе се две иконе − Светог Атанасија Великог, славе и заштитника Удружења, и Светог Аве Јустина Ћелијског (Поповић), једног од најпознатијих Врањанаца и духовног вође у православној историји Срба, а у уводном слову записане су речи: „Наше је само оно што можемо другима да поклонимо”. А шта су то Врањанци и пријатељи Врања, поклонили јавности, свом родном граду, и Београду, граду у коме живе, рекао је на промоцији аутор књиге пуковник проф. др Драган Микић. 

 „Хронолошки документовано и фактографски прецизно смо описали 20 година постојања и активности Удружења. Нису заборављени ни корени, ни традиција, а фрагментарно су приказани величина и обим деловања најистакнутијих чланова удружења. Импресивно је читајући о историји Културно-привредног удружења Врањанаца у Београду сусрести се са именима Трифуна Јовановића, Јордана Стајића, Јосифа Ђорђевића, Борисава Боре Станковића, Јована Хаџи Васиљевића, Милана Влајинца, Аритона Михаиловића, Милана Стајића, Михаила А. Стајића, Стаје Т. Стајића, Ристе М. Симоновића и многих других који су се у својим делима, заједно са другим члановима удружења, уписали у анале историје. Међу њима је и име једног од највиших духовних вођа у православној историји Срба Светог Аве Јустина Ћелијског, истакао је пуковник проф. др Микић, пети председник у стогодишњој историји Удружења који носи официрски носи. Пре њега су била три генерала и један пуковник.

Он је подсетио на важну чињеницу да се Удружење стално развијало. Било је повремних прекида у раду, стагнација, али се након њих стално обнављало, добијало нову енергију и полет. Захваљујући томе, данас је остварена и сарадња са другим завичајним удружењима, међу којима су удружења Врањанаца из Каравукова, Црне Траве, Пљевља, Чачка, Ужица и српско-македонског пријатељства „Шар планина“. 

Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду, почело је са радом 16. марта 1921, а према доступним документима функционисало је до априла ратне 1941. године, када је његов брз и плодоносан развој прекинуо Други светски рат. Забележено је да је имало 31 оснивача. Били су то виђенији Врањанци који су живели у Београду. Доступни извори указују да се седиште Удружења у почетку налазило у Ломиној улици број 2 и да је први председник био Трифун Јовановић, кројач, у то време један од најугледнијих занатлија Београда и сувласник хотела Сплендид. Монографију и рад Удружења у том периоду детаљније је представила Нада Петровић, историчар и архивски саветник. Према њеним речима, Удружење је имало је превасходно хуманитарни карактер. 

„Имајући у виду чињеницу да је Врање изашло из Првог светског рата са великим бројем жртава, које су страдале од бугарског окупатора на фронту, у логорима и на другим стратиштима, становништву Врања је била потребна свака врста помоћи и подршке. Бројни Врањанци, интелектуалци, трговци, занатлије и други успешни људи живели су у то време у Београду, а њихова повазаност са завичајем била је толико емотивна и снажна да су  преко новоформираног Удружења на разне начине помагали у културном, привредном и финасијском погледу.“

Радећи на књизи, историчарка Нада Петровић сусрела се на почетку истраживања са бројним тешкоћама. Наиме, обишла је све архиве у Београду и консултовала Историјски архив у Врању, да би на крају сазнала да архивска грађа Културно-привредног удружења Врањанаца у Београду није сачувана. Грађа Удружења требало би по правилу да се налази у Историјском архиву Београда, међутим, није сачуван ни један документ, а фонд није био ни регистрован. Недостају су есецијална документа која би осветлила двадесетогодишњи рад Удружења. 

Први документ који је нашла била је књига др Јована Хаџи Васиљевића Бугарска зверства у Врању и околини 1915-1918, која је изашла у издању Културно-привредног Удружења Врањанаца у Београду. Други документ, оснивачки акт удружења, Правила о раду Културно-Привредног Удружења Врањанаца у Београду, срећом је сачуван и налази се у приватном власништву породице Ристе М. Симоновића, хроничара града Врања, из којих су се могли сагледати основни принципи и постулати Удружења. 

Трећи промотер монографије био је аутор књиге Џон Фротингем, заборављени српски добротвор, Врањанац Томислав Р. Симоновић, који је приређивачима монографије уступио скенирану брошуру „Правила Културно-привредног удружења Врањанаца у Београду“. Симоновић је на почетку истакао да је 2021. веома значајна година за Врањанце јер ће се у њој обележити три важна догађаја из далеке прошлости −  950 година постојања манастира Свети Прохор Пчињски, 140 година постојања Врањске гимназије и 100 година постојања Завичајног удружења Врањанаца у Београду. Потом је говорио о раду Милутина  Лутета Стојановића (1887-1935), стручњаку за виноградарство, начелнику у Министарству пољопривреде у Београду од 1926. године и највероватније првом председнику Културно-привредног удружења Врањанаца у Београду. Милутин је до главне скупштине Културно-привредног удружења Врањанаца, 16. марта 2021. био члан привремене управе. Тај податак до промоције ауторима монографије није био познат, па може представљати први веома важан резултат објављивања монографије. 

Подсетивши на активности Удружења тих давних година на духовит начин Симоновић је описао како су изгледале врањске вечери. На њих су могли да дођу само позвани, махом Врањанци. За оне који се ненајављено појаве, радозналости ради, а нису имали позивницу, постојала је лозинка − да знају значење неких врањанских речи.  

„…Милутин је био духовит и пун добронамерних шала. На првој врањској забави коју је Удружење приредило у „Урошевој пивници“ на Теразијама могли су да присуствују само Врањанци. Милутин, као председник Удружења, Сава Ђорђевић, звани Огањ, као секретар и Влада Крстић, као домаћин били су обавезни да сачекују госте. На забави су се појавиле две даме без позивнице, њима непознате особе и ево како је текао разговор: Куде сте пошле, упитао их је Милутин ? Па на забаву и ми смо Врањанке, рекле су даме. Па несте ми нешто познате, ал ако сте Врањанке, обратио им се Стојановић „лко ће потрефите што значив овија три врањска реча: „штица,“ „татаабит“ и „кентра. Како даме несу потрефиле ниједну реч, нису могле ни на забаву“ закључио је  Симоновић.

Рад Удружења представљен у монографији може се делимично пратити преко писања ондашње штампе – Времена и Правде, јер су те две деценије постојања и рада обележиле многобројне активности чланова Удружења, добротвора и почасних чланова. Удружење је помагало на разне начине готово све пројекте у завичају и прикупљало прилоге на добротворним активностима и забавама. Било је место где су се окупљали београдски Врањанци, прослављали славу светог Атанасија Великог, договарали се о излетима, предавањима, прославама, забавама и посебно популарним врањским вечерима. Све то је документовано фотографијама и исечцима из новина из тог времена. 

Богатство монографије чине поглавља о биографији познатих Врањанаца тог времена, хронологија рада Удружења, картони личних и службених података официра који су руководили Удружењем, те подаци о имовинском стању Трифуна Јовановића, првог председника који се чувају у Историјском архиву Београда. 

На крају промоције присутнима се обратио проф. др Драган Микић. Он је истакао да је мотив израде монографије била жеља да Врањанцима који данас живе и раде у Београду, садашњи чланови Завичајног удружења Врањанаца у Београду, оставе у аманет обавезу да упознају хумане подухвате својих предака и да их следе. „Такви подухвати ће у временима која долазе имати огроман национални и друштвени значај у очувању аутентичних вредности културне и уметничке баштине српског народа“. 

На самом крају он је прочитао писмо, коментар једног члана Удружења, уз поздрав присутнима – до новог читања и дружења.

„Прочитао сам монографију и свиђа ми се. Сачувани су од заборава напори Врањанаца који су у еуфорији и заносу после Великог рата желели да се на неки начин одуже завичају. Монографијом је садашња генерација Врањанаца у Београду успела да макар и делимично одужи дуг генерацији послератних Врањанаца, који су чини ми се били полетнији од нас. Ти београдски Врањанци борили су се у много тежим околностима да сачувају идентитет и везу са за завичајем. Све честитке за труд !!“

Програм је водила и делове из књиге читала Вјера Мујовић, глумица Народног позоришта у Београду. Она је надахнуто прочитала и литерарно писмо, један од најлепших некролога о славном српском књижевнику Борисаву Бори Станковићу, из пера непознатог аутора, који је објављен у листу „Време” 23. октобра 1927.

Представљање монографије завршено је још једним цитатом из текста објављеног у Времену од 21. јула 1936. – Врање Боре Станковића од Аритона Михаиловића. „Врањанци који не пристају да сносе невоље код куће селе се у Београд. Та сеоба није одлазак у печалбу, Врањанци нису печалбари. Они кад једном прекину везу, чврсту и јаку са родним крајем, одлазе у свет да нађу место на коме ће развити све своје способности и ту остати. Не остављају град само сиромашни. Напротив, селе се највише имућни којима треба простор за њихову енергију, те траже шири терен, више ваздуха и даха”. 

Присутне је песмом у родно Врање вратио у музичком делу програма наш познати певач изворне и народне музике Чеда Марковић. Наступао је уз клавирску пратњу наградама овенчаног композитора Радета Радивојевића.

Промоција монографије је била изузетно посећена. 

Слични чланци:

• Нема сличних чланака