Аврамовић: Емотивна веза са Врањем
Фотографија преузета са странице simaavramovic.org
Сима Аврамовић рођени је Београђанин, али је пореклом из Врања и то из старе фамилије Аврамци. Данас води један од три најстарија и најпопуларнија факултета у Србији, који годишње упише 1.500 студната – Правни факултет у Београду.
Аврамовић је прво желео да упише класичну филологију, јер је завршио Класичну гимназију где је учио латински и старогчки, али је шватио да се „од тога тешко може живети“, па се одлучио за Правни факултет који је уписао 1969. године и тог периода сећа се као најлепшег доба у животу.
– Довољно времена и за учење и за забаву, сређена земља, путовања са пријатељима широм Југославије… Не будите ми носталгију – сећа се Аврамовић.
Факултет је завршио у року, а у асистента Опште историје државе и права именован је шест година касније. Редовни професор постао је 1993. године и на Правном провео скоро цео живот, али се „понекад уплаши када прилази згради и када помисли за шта је све одговоран“.
– Најважније је свакако да се нашим бројним студентима обезбеде добри услови за студирање, што почиње од инфраструктуре, а завршава са квалитетном и редовном наставом. Све то није увек лако држати под контролом, али срећом имам одличне сараднике продекане. За све то треба много времена и стрпљења – каже Аврамовић.
ЏАНАРИКЕ У ВРАЊУ
Аврамовић је рођен 1950. године, а име је добио по деди Сими, трговцу и сину Јована Аврамовића, првог Аврамца рођеног у Врању.
У град који памти по дечјим несташлуцима у дворишту дедине куће у Улици цара Душана, код Бујковског моста, свраћа када ту пролази на путу до Грчке. Емотивна веза са Врањем је јача од физичке.
– Сврнем на Пржар да се одморим и обухватим Врање једним погледом, прођем са сетом поред куће у којој је живео мој деда Сима Аврамовић и улицом кроз коју је, када сам био дете, често текла „вада“, у којој смо скупљали џанарике које је она доносила – сећа се Аврамовић, који град својих предака зове „моје Врање“.
Прича да се због обавеза на факултету све мање чује и са родбином из Београда, окупе се када дође неко од „рођака који живи преко океана или класичним породичним поводима“.
Дан декана састоји се од наставе, испита, консултација, сусрета са колегама из иностранства, уговарања сарадње на стручним и научним пројектима, састанцима са дипломатама, а понајвише „у разговорима са бројним студентима који сваки дан желе да нешто питају или замоле декана“, а завршава се прегледавањем мејлова „којих никада нема мање од 40, због чега преписка по правилу траје најмање до сат или два после поноћи“.
У шали каже да његова најужа породица заузетост због посла којим се бави подноси лако, јер га ретко виђа. Ипак слободно време, које није довољно, најрадије проводи са унуцима, њих петоро.
– Једино жалим што немам више могућности да се њима посветим. Најстарији унук, који је наследио моје име и име мога деде, па га често у шали зовемо Сима трећи, је сад већ момак од 15 година, а најмлађи су близанци од осам месеци. Ћерка ми је подарила два дивна момка, Василија и Гаврила, од девет и шест година, који у овом узрасту највише имају потребу за дедом, али ја не стижем да будем са њима колико бих желео. У односу на њих ме највише гризе савест – каже Аврамовић.
БОЛОЊА СМАЊИЛА КВАЛИТЕТ СТУДИЈА
Аврамовић прича како никада није желео да се бави правном праксом, јер је схватио „да није рођен за то“, али се зато још као студент посветио Римском праву и античким темама, организовању стручних студентских скупова и тако ушао у академске воде.
Како каже имао је срећу да су његову жељу за академским радом и бављењем правном историјом препознали његови професори, Љубица Кандић, Обрад Станојевић и Драгомир Стојчевић и дали му шансу да остане на факултету и увели га у свет међународних стручних организација.
– Доводили су највећа светска имена на Правни факултет, а ја сам од сваког од њих по нешто научио. Касније сам ја преузео улогу онога ко је остваривао богату научну међународну сарадњу и трудио се да сада ја моје младе колеге упознајем са врхунским стручњацима – прича Аврамовић.
Из перспективе декана присећа се времена у коме је студирао и пореди га са не тако новим болоњским системом школовања. Како каже, није се много тога променило – и пре 50 година студенти Правног су имали предиспитне обавезе, мада је било мање рокова, укупно три, али се „све то није квантификовано кроз бодове, важан је био квалитет“.
– Главна мана данашњег студирања је што велики број студената има само циљ да са што мање напора дође до диплом. „Болоња“ је допринела ерозији квалитета студирања на рачун квантитета. Пребројавање бодова и разне математичке калкулације са бодовима су постале главна опсесија студената, уместо да се размишља о томе које предмете треба положити и шта треба понети у живот – каже Аврамовић.
За декана Правног факултета Сима Аврамовић изабран је 2012. године. Како каже осим много рада, искрене посвећености и љубави према институцији, за и избор на ту функцију, на којој је већ два мандата, била је важна и подршка колега које су веровале да је у стању да води тако комплексну и важну институцију.
– Године за пензију су пристигле, а и да нису, не бих се трећи пут кандидовао. И ово је много, и за мене, а вероватно и за још по неког – каже Аврамовић, одговарајући на питање да ли ће се поново кандидовати за функцију декана.
(Текст је преузет из недељника „Врањске“)
Објавио