ИНТЕРВЈУ ДР ДРАГАНА МИКИЋА, ПРЕДСЕДНИКА УДРУЖЕЊА ВРАЊАНАЦА У БЕОГРАДУ

 

 

 

 

 

 

 

Број 940

Бели мост ка белом граду

ДР ДРАГАН МИКИЋ, ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА ВРАЊАНАЦА У БЕОГРАДУ

Бели мост ка белом граду

 

Горан М. Антић

 

Др Драган Микић

 

Почело је још пре Боре Станковића, а наставило се са њим. Заштитни знак Врања, апсолутна вредност, одселио се из нашега града, радио, живео, остварио каријеру и породицу у Београду, тамо преминуо и сахрањен на Новом гробљу. По апокрифним подацима, у Београду сада живи око 40.000 Врањанаца, или њихових потомака, тако да је „црвено Врање“ престоници дало оно што му је било највредније, а упражњена места овде попунили они који су Врање довде и довели – до касабе. Цео један град, дакле, са свим својим интелектуалним, уметничким, привредним, и свим другим потенцијалима, већ вековима своју судбину поклања Београду. И опет нам Београђани налазе мане, захваљујући онима који су остали у овој „долини плача“, а занемарујући оне који су у тај грађански Београд уложили оно што су из Врања понели, а то није мало.  О Врањанцима у Београду у садашњем земану, говори др Драган Микић, председник Удружења Врањанаца у Београду, са карактеристичним именом „Жуто цвеће“.

 

ЧУВАРИ И НАСТАВЉАЧИ ТРАДИЦИЈЕ

Врањске: Какав је сада статус Врањанаца у Београду, с обзиром како на сујету житеља престонице, тако и на понос једне грађанске средине, из које Врањанци потичу?

Микић: У Београду живи велики број Врањанаца како Врањанаца по рођењу, изгледа, још више Врањанаца по пореклу. Удружење озбиљно ради на повезивању, и једних и других, и њих међусобно. Већ смо ангажовали Зорана Кичића из познате и угледне старе породице из Врања на функцији заменика председника Удружења, а младог адвоката Божидара Дингарца, из породице Дингарци бирали смо за члана Управног одбора. Сада ћемо и уз њихову помоћ да се повежемо са породицама: Бунушевци (из те породице је сликар Коста Бунушевац, некадашњи декан Шумарског факултета Тома Бунушевац, новинар Иванка Бунушевац), Лунгини ( из те породице је Владета Јанковић, профессор Београдског Универзитета и бивши амбасадор у Великој Британији и Ватикану, а његов покојни отац Драгослав Јанковић био је ректор Београдског универзитета), Христићи ( из те породице композитор Зоран Христић), Деспићи (академик Дејан Деспић и његов покојни брат Александар Деспић, бивши председник Српске академије наука и уметности, они су по мајци Врањанци), Сима Аврамовић, декан Правног факултета у Београду је из породице Аврамци из Врања.  Наш Врањанац Миодраг Поповић, завршио је гимназију у Врању, сада је проректор Београдског универзитета, а пре тога је био декан Електротехничког факултета. Списак је много дужи а ово је само најава. Овоме треба додати бројне људе који су рођени у Врању а који сада живе у Београду међу којима има много веома успешних и заслужних појединаца. Дакле, немамо се чега стидети, само поносити. Да само укратко поменем прошлост – Милан Влајинац, Ђорђе Тасић, Хаџи Тодор Димитријевић, Јован Хаџивасиљевић…

Да ли је Завичајно удружење Врањанаца у Београду «Жуто цвеће» својеврсни чувар и настављач те традиције?

– Садашње наше Удружење је уствари обновљено старо Удружење које је прославило и себе и Врање успешним и корисним радом и активностима. У складу са тим, наше жеље су да и ово „ново“ Удружење постигне резултате и славу старог Удружења. Ми смо свесни да су садашњи услови много тежи и да ће нам требати више времена и више ангажовања већег броја људи. У међувремену, ово Удружење се стабилизовало: нормативно, организационо, кадровски. Највећи проблем нам је недостатак пословног простора за активности којима желимо да се бавимо. Кад обезбедимо простор организоваћемо разне сусрете, предавања,  изложбе, промоције и сличне активности преко којих би остваривали наш програм и чији резултат би био упознавање и повезивање људи који живе у Београду а који су рођени у Врању, или су пореклом из Врања, али и свих људи који воле Врање, из истих или  различитих професија и различитих генерација и све њих повезати са завичајем. Сувишно је да се сада говори о томе колико би то било важно и корисно.

ВЕЋЕ АМБИЦИЈЕ

Па ипак, како се у Врању каже – «од вишка глава не боли»?

– У првом члану нашег Статута стоји да је: ”Удружење невладино и непрофитно, основано на неограничено време трајања, ради остваривања циљева у области друштвеног организовања грађана који су рођени Врањанци или су пореклом из Врањског краја, путем њиховог повезивања, дружења, спровођења активности на афирмацији вредности Врања и неговања традиција Врањског краја». Треба нагласити и то да по нашем Статуту политичке организације као и правна лица повезана са њима не могу бити чланови Удружења.

С обзиром на ваше професионалне обавезе, како сте се нашли на челу «Жутог цвећа»?

– Ја нисам учествовао у самом оснивању Удружења али чим сам чуо да је основано укључио сам се у његове активности. Желео сам да и на тај начин одржим и ојачам своје везе са Врањем од кога се никад нисам одвојио, ни физички ни интимно, и којим сам се поносио  увек и на сваком месту. У Удружењу сам од првог дана  примљен веома добро. Упознао сам нове људе, обновио стара познанства, осетио сам како почиње да се ствара заједница Врањанаца у Београду, и осетио сам задовољство што у томе учествујем. На почетку су функције председника Удружења и председника Управног одбора биле спојене а онда се дошло до закључка да те функције треба одвојити. Кад су одвојене, мени је, на моје велико изненађење, понуђено да будем први председник Удружења а Зоран Кичић мој заменик. Мало смо се објашњавали, мало смо се убеђивали, али предлог је подржан од свих и ја нисам ни могао, али нисам ни желео, да одбијем, само сам молио да се још једном оцени колико ја, поред свих обавеза које имам, могу успешно ту функцију да вршим. Обећања која су ми дата, а посебно подршка неких људи које сам у Удружењу упознао и о којима сам стекао изузетно лепо мишљење и подршка људи који носе главни терет у раду Удружења определили су ме да покушам. Тако сам и рекао. Захваљујући активности целог Удружења, а посебно захваљући Браниславу Стојановићу, председнику Управног одбора и Предрагу Трајковићу, секретару Савета удружења моје једногодишње искуство ми даје наду да Удружење може успешно да ради. Кад проширимо чланство и повежемо што већи број људи који хоће да се ангажују, кад  успоставимо пуну сарадњу са Завичајем, кад стабилизујемо сарадњу са Градом која је све боља, а почетком ове године сасвим задовољавајућа, кад решимо тај, преко потребан, пословни простор, створићемо најнужније услове за озбиљније и значајније активности па и за запажене резултате. Ми не чекамо те услове и сада радимо колико можемо, али имамо много веће амбиције.

Наступа и «Вече Врањанаца» у Београду, од кога се, традиционално, већ деценијама много очекује, и оно испуњава очекивања; шта ћемо сада, осим најугледнијих Врањанаца, понудити Београду?

– Вече Врањанаца организујемо и ове године. Имамо садржајнији програм захваљујући бољој сарадњи са завичајем а посебно са Градом. Те вечери ћемо увек организовати; оне су нам веома значајне али ми никако не желимо да нам то буде најважнија активност. Наша жеља је да активности трају целе године перманентно, да поред лепих имамо и корисне активности. Зато толико и наглашавамо потребу за пословним простором.

Слични чланци:

• Нема сличних чланака