Изложба „Ђорђе Тасић-живот и дело“

Аутори изложбе отворене у оквиру међународне научне конференције о Ђорђу Тасићу , под покровитељством Адвокатске коморе Ниша, су Томислав Р. Симоновић и Мирољуб Стојчић

Ђорђе Тасић – великан правне науке и Врања

Изложби, која је пред вама, дали смо назив „Ђорђе Тасић – живот и дело“. Наравно, свакоме, који се на било који начин бавио животом и делом професора Ђорђа Тасића, јасно је да је на овако мало простора немогуће да се прикаже много тога из великог дела професора Ђорђа Тасића. Покушали смо да из његовог великог и значајног опуса наведемо нека дела, која су и данас остала важећа, као и да укратко наведемо најзначајније периоде његовог живота.

Ова изложба урађена на основу богате заоставштине мог оца, пок. Ристе Симоновића, знаменитог хроничара Врања. Као студент професора Ђорђа Тасића, код кога је полагао испит, одушевио се његовим знањем, познавањем правне материје, као и ширином његовог знања. Касније је наставио да прати његов рад, сакупио сва његова дела и сачинио најпотпунију библиографију професора Тасића. Дописивао се професором Тасићем о неким проблемима државе и начина уређења. Део те преписке приказан је и на овој изложби. Објавио и књигу о њему, под насловом „Два југословенска великана – Борисав Станковић и Ђорђе Тасић“, издање аутора, Врање, 1982. О њему је, између осталог, написао: „Иако још млад, Тасић је сваком приликом и свуда сипао нове идеје, нова опажања, доносио нове судове, ствари разрађивао свестрано и с толико финоће духа да је одавао слику врло искусног и зрелог човека. Тасић је стално осећао да му недостаје време за рад и због тога је увек и свуда журио, као да је предосећао да ће његов животни дах рано бити пресечен, увек је у раду, и уколико је више журио, утолико су се пред њим све више и више отварали разни научни и животни видици…Није било проблема пред којим је Тасићева радозналост заћутала. Све га је занимало и све је за њега у животу било важно.“

А о ширини научног интересовања професора Тасића, Риста Симоновић је написао: „У научним радовима зналачки је и научно писао о Вуку Караџићу, Проки Јовкићу, Божи Кнежевићу, сељаштву и демократији, националном осећању, политичком васпитању омладине, законитости, југословенској култури, дефетизму, Макијавелију, Дигију, Келзену, одговорности државе, уставном суду, Платону, обичајном праву, женском праву гласа, модерној литератури, интелигенцији и народу, Достојевском, парламентаризму, суверености, једнакости грађана пред законом и многим другим проблемима који задиру у живот друштва и државе.“.

„Право и социологија нису биле једине области у којима се стваралачки таленат Ђорђа Тасића исцрпљивао…Кратко речено, Тасићев допринос нашој правној науци био је у овоме: тумачење права интерсеовало га је веома много и у тој области увео је социолошку методу која се до тада није примењивала; науку о држави и праву подигао је на европске висине, а факултетску наставу за све време рада водио је на савременим принципима и методама.“ Није онда ни чудно што је професор Тасић 1935. године био један од оснивача Друштва за социологију и друштвене науке.

„Али како је Тасић био човек широких видика и увек склон да у науци тражи истину, како је био прави научник, то му нимало није сметало нити било тешко да још у докторској тези најави постанак државе и права онако како то чине марксисти…“

То га је дошло и главе јер је због својих слободоумних и праведних ставова увек био на страни правде, против тираније и аутократије: као декан Правног факултета Београдског универзитета, са још 30 људи, потписао је захтев којим се тражила општа амнестија за све политичке осуђенике (после 6. јануара 1929. године највећи број политичких осуђеника био је из редова југословенских комуниста); све студентске демонстрације после 1930. године пажљиво је пратио и свесрдно одобравао; никако није могао да схвати многе акције и радње политичког руководства земље између два рата; као декан Правног факултета бранио је Јустина Поповића који је био оптужен за плагијат. Занимљиво је да се помене да су се њих двојица, још као деца из два сокака, један изнад другог, дружили и одрастали, а да су се касније разишли јер је Тасић у часопису „Раскрсница“ (1923.) објавио текст „О Достојевском Јустина Поповића и поводом њега“ у којем је изнео своје неслагање с Јустиновим схватањем Богочовека код Достојевског.

Због својих слободумних ставова професор Тасић је већ априла 1941. године удаљен с Правног факултета, а већ 4. новембра исте године Тасића су ухапсили окупаторови помагачи. После малтретирања и мучења пуштен а онда 25. августа 1943. године поново је ухапшен (по пријави суграђана, као антифашиста) и сутрадан стрељан. По налогу мог оца, мој брат Симон Симоновић отишао је код проф. Антонија Тасића (Економски факултет), млађег брата професора Тасића и од њега сазнао истину о страдању проф. Ђорђа Тасића. Кад је Гестапо други пут ухапсио Ђорђа Тасића, његов млађи брат отишао је код шефа Гестапоа Емануела Шифера, доктора права из Беча. „Показао му је зборник Правног факултета у Хајделбергу, поводом шест векова од оснивања. На уводном месту био је поздравни текст професора Ђорђа Тасића. То је било познато шефу Гестапоа. Одговорио му је; „Прекасно! Сви сте овде комунисти!“ Да ли Тасић већ био стрељан? Ко то зна?“, записао је Симон Симоновић

Надам се да смо господин Стојчић и ја, овом изложбом која је пред вама, успели да бацимо макар трачак светлости на живот и велико дело професора Ђорђа Тасића.

                                                                   Томислав Р. Симоновић

Слични чланци:

• Нема сличних чланака