ТРЕЋЕ ОБАВЕШТЕЊЕ

Поштовани чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“, Врањанци и Врањанке, љубитељи врањске традиције, обичаја и културе, и посебно врањског мелоса, севдаха и дерта, симпатизери Врања и врањског краја, подсећамо Вас да се Врањско вече и Дани Врања у Београду 2025. приближавају…

Дани Врања у Београду трајаће од 17. – 31. март 2025, када ће се обележити 149. годишњица од рођена нашег великана Боре Станковића. За овогодишњу манифестацију припремамо богат програм, који подразумева изложбу слика 12 врањских сликара и промоције више књига наших Врањанаца или о Врањанцима у предивном амбијенту Куће Краља Петра Првог на Сењаку, у Београду. Поред тога, са директорком Народног позоришта „Бора Станковић“ у Врању договорено је да, сходно традицији, глумци из Врања одиграју једну позоришну представу у неком од београдских позоришта. А биће и других јавних наступа чланова Удружења „Жуто цвеће“.

Централни догађај, као и увек биће Традиционално 41. по реду Врањско вече у Београду, које ће се одржати 29. марта 2025. у познатом београдском ресторану „JEZERO BY AZZARO“ на Ади Циганлији. Ресторан је у могућности да пружи врхунску услугу за око 600 гостију. Цена карте ће бити 6.000 динара, за 500 већа од прошлогодишње.

Драги гости, пошто је интересовање за Врањско вече, као и сваке године изузетно велико, значајан број гостију је већ резервисао своје карте. РЕЗЕРВИШИТЕ И ВИ СВОЈЕ КАРТЕ. Резервација се може извршити на и-мејл:
drmikic@gmail.com и ivica.stankovic.rs@gmail.com.

Карте се уједно могу и купити, а о детаљима куповине информисаћемо Вас за пар дана у новом обавештењу. Према Статуту Удружења потребно је да се учланите у Удружење, а детаљније информације о томе можете добити на телефоне  063 210 985 и 065 8929 010. Биће и лепих изненађења.

У прилогу Вам достављамо изглед карте за овогодишње Врањско вече и уплатницу за чланарину за 2025. годину.

Комисија за организацију

Врањско вече и Дани Врања у Београду 2025.

Чедомир Чеда Марковић, наш истакнути уметник и извођач народне музике, по рођењу Врањанац, рођен је на Малу Госпојину 21. септембра 1949. Поднебље и време у којем је рођен није знало за телевизију, па му је љубав према музици усадила мајка, која је лепо певала. Његова каријера почела је по завршеној Учитељској школи у Врању, када је у Радио Скопљу снимио прве врањске песме. Своју прву плочу, на којој је стара врањска песма Јелена љубави, Чеда је снимио је 1974. године. Уследила је сјајна и богата каријера, која га је прославила не само у Србији него и у целом региону.

Као заљубљеник у Врање, врањску традицију, обичаје и културу Чеда је своју чежњу за родним крајем „гасио“ дружењем са својим земљацима у Удружењу Врањанаца у Београду. С годинама, како је његова слава расла, постао је један од најбољих промотера, не само врањске народне песме, него и других народних песама.

Од када је 1979, по први пут запевао на традиционалној врањској забави у хотелу „Југославија“, готово да није било манифестације Дани Врања и Врањско вече у Београду, на којој Чеда није учествовао. Раме уз раме певао је са Станишом Стошићем, Уснијом Реџеповом, и бројним другим прослављеним вокалним солистима. Пратили су га најбољи дувачки оркестри из Врања, али и други врхунски оркестри са ових простора.

Ове године наш Чеда слави веома важан јубилеј, 55 година рада на естради, и исто толико на очувању изворне народне музике. Тим поводом, 20. марта 2025, у МТС дворани (бивши Дом синдиката, Београд, Трг Николе Пашића 5А или Дечанска 14, www.mtsdvorana.rs, тел:+381 11 4250100), са почетком у 20,00 часова он ће одржати солистички концерт народне музике. На концерту ће имати и специјалне госте који ће увеличати његово музичко вече, а за врхунски доживљај потрудиће се народни оркестар Радио телевизије Србије под вођством Владе Пановић.

На предстојећи догађај Чеда се осврће видно узбуђен: „Јако сам срећан због тога што ћу се дружити са својим поштоваоцима. Та ноћ биће резервисана за најлепше народне песме, изворне или компоноване, како моје, тако и од колега које ценим и поштујем. Неки су хвала Богу са нама, а неки нажалост нису, али су у срцу и никада нећу дозволити да оду у заборав“.  

Вече ће бити испуњено емоцијама и незаборавним хитовима – И да се врате године младе, Жал из младости, Стани сузо издајице, Не точите младо вино, … и многи други….

УЛАЗНИЦЕ СУ У ПРОДАЈИ !

ОБЕЗБЕДИТЕ СВОЈЕ МЕСТО НА ВРЕМЕ !

Драги Врањанци, подсећамо Вас да ће се Врањско вече 2025. године одржати у суботу, 29. марта у ресторану „JEZERO BY AZZARO“ на Ади Циганлији, са почетком у 19 часова. Својe карте можете резервисати на мејлове: drmikic@gmail.com и ivica.stankovic.rs@gmail.com.

Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду је од свог оснивања 1921. године славило Светог Атанасија Великог, као успомену на дан ослобођења Врања од Турака 31. јануара 1878. године. Слава је редовно обележавана у цркви Светог Марка, све до 1941. године, када је домаћин славе био инжењер г. Чедомир Јанчић, индустријалац. Он је славски колач пресекао са г. Јованом Микићем, начелником Министарства пошта у пензији и генералом г. Јосифом Ђорђевићем, председником Удружења. Према обичају, тог дана г. Јован Микић се прихватио за домаћина славе 1942. године. Нажалост, из више разлога слава није обележавана следећих 78. година. 

Управни одбор Удружења „Жуто цвеће“ је на својој 5. седници одржаној 1. децембра 2018. донео одлуку да се од 2019. године поново отпочне са обележавањем славе. Домаћини славе од тада били су Драган Микић, Ненад Трајковић, Горан Станковић, Божидар Дингарац, Мирољуб Алексић и Милан Златковић.

На слави 31. јануара 2024. за  домаћина славе Свети Атанасије Велики 2025. године прихватила се члан Управног одбора Удружења проф. др Марија Ђорић.   

Домаћин славе проф. др Марија Ђорић, председник Удружења проф. др Микић и најстарији члан Удружења адмирал у пензији Властимир Тасић припреме за обележавање славе започели су у преподневним часовима 31. јануара 2025. у просторијама Удружења у седишту АЛКО Групе у Пожешкој 65Б на Бановом Брду.

Након што је јереј Бранислав Јоцић пресекао славски колач у цркви Светог великомученика Георгија на Бановом брду у Београду, у 11 часова, он и домаћин славе Марија Ђорић су колач ломили а потом су га сви присутни гости славе у цркви окретали.

Овом свечаном чину су поред председника Удружења и адмирала у пензији Тасића, присуствовали члан УО господин Мирољуб Алексић, власник АЛКО групе, генерали МУП у пензији Стојан Мишић и Стојадин Јовановић, чланови Управе. Поред њих били су присутни председник Управног одбора Удружења Ивица Станковић, потпуковник МУП, секретар Удружења Десимир Смиљковић и члан Удружења Слободан Јанковић. Испред Општине Чукарица црквеном обреду присуствовао је господин Миљан Ћеранић, општински већник за образовање и односе са верским заједницама.

Свечани ручак је организован у ресторану седишта АЛКО групе где су се гостима краћим пригодним говорима и поздравним здравицама обратили председник Удружења и домаћин славе. Том приликом господин Мирољуб Алексић је председнику Удружења др Микићу уручио као поклон Удружењу, веома лепу икону Светог Атанасија Великог коју је написао Драган Петровић Паја, један од најбољих иконописаца на нашем поднебљу. Председник Удружења Микић је потом домаћину славе Марији Ђорић у име Удружења уручио монографију о Хиландару, која ће је вечно подсећати на овај значајан догађај. Она је прва жена у преко 100 година дугој у историји Удружења која је била домаћин славе.

У току славског ручка на предлог председника Удружења и уз сагласност и  буран аплауз присутних за домаћина славе Свети Атанасије Велики 2026. године прихватио се председник УО Удружења Ивица Станковић.

Поштовани чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто Цвеће“ у Београду,

У име управе удружења и своје лично име честитам Вам крсну славу Свети Атанасије Велики и желим много успеха у даљем животу и раду.

Председник удружења

Проф. др Драган Микић

Поштована / и,                                                                                                                                                 

Обележавање славе нашег Удружења Свети Атанасије Велики ће се одржати у петак 31. јануара 2025. године. Ломљење славског колача обавићемо у 11:00 часова у цркви Светог великомученика Георгија на Бановом брду у Београду (ул. Кировљева бр. 1, општина Чукарица), након чега ће свечани славски ручак бити организован у просторијама Удружења у седишту компаније  „АЛКО група“, ул. Пожешка бр. 65Б, општина Чукарица, Београд.

Позивамо Вас да својим присуством увеличате обележавање славе нашег Удружења.

Добро нам дошли!

ДОМАЋИН СЛАВЕ

Проф. др Марија Ђорић

ДРУГО ОБАВЕШТЕЊЕ

Поштовани и драги чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду, Врањанци и Врањанке, љубитељи врањске традиције, обичаја и културе, и посебно врањског мелоса, севдаха и дерта, симпатизери Врања и врањског краја

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ !

Уз жеље да Вам 2025. година буде срећна, здрава и испуњена радошћу, уз остварење свих планова и снова подсећамо Вас да се Дани Врања у Београду 2025. (17. – 31. март 2025) приближавају.

У првом обавештењу од 3. октобра 2024. године информисали смо Вас да ће се традиционално, 45. по реду „Врањско вече у Београду“ одржати 29. марта 2025. године у ресторану „JEZERO BY AZZARO“ на Ади Циганлији, са почетком у 19 часова.

У другом обавештењу саопштићемо Вам имена музичара, певача, глумаца и осталих учесника у програму из Врања, који ће Вам предстојеће Врањско вече учинити незаборавним. Међу њима су трубачки оркестар Стефана и Ненада Младеновића, Забавни оркестар УНО Моменто, вокални солисти Чеда Марковић, Ивана Тасић Митић, Бранимир Стошић Каце и Петар Митић, затим глумац Драган Божа Марјановић, као домаћин вечери и водитељ програма и доајен позоришта „Бора Станковић“ у Врању, Драган Станковић, као чувени Митке из Коштане са фолклорним ансамблом „Севдах“. 

Капацитет ресторана Језеро на Ади Циганлији је 600 места. Цена карте за Врањско вече 29. марта 2025. године биће 6.000 динара. Драги гости, пошто је интересовање за Врањско вече као и сваке године изузетно велико, предлажемо да са резервацијом карата почнете од средине јануара 2025. године na е-мејл: drmikic@gmail.com, ivica.stankovic.rs@gmail.com. У следећем обавештењу додаћемо и друге мејлове и телефоне за резервацију.

Собзиром да ће на манифестацији Врањско вече 2025. бити и лепих изненађења поставили смо на сајт и неколико слика из историје Клуба – Удружења Врањанаца у Београду.

Подсећање: 

Драги чланови Удружења Жуто цвеће, потребно је да у наредном периоду извршите уплату годишње чланарине за 2025. годину. У прилогу је примерак уплатнице који треба попунити потребним подацима.

Срдачан поздрав
Председник Удружења

Проф. др Драган Микић

Поштовани чланови удружења, драги Врањанци и сви који волите врањску културу, традицију и обичаје,

Желимо вам слогу и поштовање у кући, успех, задовољство и значајан допринос у раду, мир у земљи и љубав личну и хришћанску !
Проведите лепо предстојеће празнике и увек се сетите да је мален човек који ходи испод звезда, а велико његове срце које обасјава све око себе.
Зато, грлите мало дуже, волите мало јаче,
опростите мало раније, и смејте се мало слађе…

Срећне новогодишње и божићне празнике жели Вам
Руководство
Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду

Етнографски музеј у Београду и историски архив „31. јануар“ у Врању организоваће у петак 20. децембра 2024. године изложбу посвећену антропогеографском раду и научним истраживањима Ристе Т. Николића.

Изложба ће се одржати у Манаковој кући, улица Гаврила Принципа број 5 у Београду (у близини старе аутобуске станице).

Позивамо чланове удружења „Жуто Цвеће“ да присуствују овој значајној изложби и дају подршку ауторима изложбе – архивистима Браниславу Борићу и Драгани Ристић.

СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ

Љубомир Љуба Манасијевић, певач, композитор, текстописац и истакнути члан  Завичајног удружења „Жуто цвеће“ обележио је 6. децембра концертом у препуној сали Руског дома, на најлепши начин за једног уметника, 35 година рада.

Љуба Мансијевић, један од најпознатијих појаца српске духовне православне музике, композитор и текстописац, уважени je члан нашег Завичајног удружења „Жуто цвеће“. Имали смо прилику да га слушамо кад запева на дружењима, скуповима или промоцијама и кад својим гласом и песмом успе да загреје и узнесе душу. Шестог децембра Љубa је на солистичком концерту у Руском дому, у препуној сали тог здања, обележио својеврсну ретроспективу 35 година стваралаштва. Више од сат времена певао је са пријатељима и песмом приближио традицију, историју и дух нашег народа, са нагласком на свету земљу Косметску.

Љубине песме Симонида и Востани Сербије (коју је Љуба компоновао на стихове Доситеја Обрадовића), извео је Музички вокални ансамбл Источник, под диригентском палицом Милутина Јоцића. Потом је Љуба, обучен у црвену одору какву су носили владари из породице Немањића, отпевао две песме уз клавирску пратњу Даринке Пауновић – Молитва за Србију и За Србију и слободу, а вокална солистикиња Jасна Хинић подарила је публици дивну песму Голубице моја бела и руску песму Анастасија.

Средњовековна музика се проширила салом кад је проф. др Љубомир Димитријевић, оснивач групе „Ренесанс“ и „Арс нова“ засвирао, а Љуба запевао песму Балада о краљу Урошу и Јелени Анжујској, коју је својевремено певао на Данима јоргована у Краљеву (од  1996. до 2006) и песму Призрен предивни град.

Оперска примадона из Новог Сада Зорица Белић, сопран, отпевала је са Љубом песму Небо је високо Србијо, а потом и познату руску песму Рјабињушка, јер су јој корени руски  – и бака и дека су јој из Краснодара.  Наступила је и група Корени, предвођена Јеленом Илић, која је велики аплауз публике измамила песмом Тихо ноћи.

О Љубином делу говорила је академик проф. Радмила Тонковић. Она је истакла да је Љуба своју солистичку каријеру почео 1990. године CD-ом Востани Сербије.  Затим је издао шест CD-ова и две књиге посвећене Немањићима и српском средњем веку. Од CD-а из 1997. године под називом  Изнад Истока и запада, као и књигом са 11 музичко-историјских тема, од Хиландара, преко светог Саве, краља Уроша Првог Немањића, цара Душана, владике Николаја и тако даље, представио је цео један непрекидни историјски српски низ.

Она је подсетила на важност песме Ој Косово, Косово, коју је срочио и компоновао непревазиђени појац Љуба Манасијевић, јер она већ постоји као народна песма и, како је рекла, мора јој се признати ауторство како Љуба не би пао у заборав, као други велики текстописци чије се песме сматрају за народне, а нису.  

Радмила је подсетила и на Љубине наступе широм Србије и међу дијаспором, чиме је дао немерљив допринос подизању националне свести и повезивању наших људи широм света чинећи и делујући и у САД, али и у Русији, коју много воли.

Љуба је снимио три компакт диска ослањајући се на наше највеће песнике Дучића, Јакшића, а добитник је златне значке Културно-просветне заједнице Србије за заслуге у култури, као и књижевне награде „6. април” из Београда за књигу и CD са песмама управо о средњем веку Немањићима и другим значајним личностима и догађајима из средњег века, под називом „Изнад Истока и Запада”.

На крају обраћања Радмила Тонковић је прочитала Љубину песму преведену на руски Русијо моја вољена, а онда је Љуба својим јединственим гласом дочарао како она звучи на српском.

На крају те вечери чаробних звукова и дивних гласова, Љуба је отпевао своју најпознатију песму, која се пева широм православног света Са Косова зора свиће, Грачаница сва у сјају, а која је у народну позната под поменутим називом Ој Косово, Косово. Обраћајући се публици рекао је да је настала у посебном времену, када је обележавано 600 година од Косовског боја, а он био у манастиру Грачаница. Имао је част да својом песмом Небо је високо Србијо, отвори велику изложбу „Косово, први праг Србије“ великог српског сликара Милића од Мачве. Из доживљаја тог Видовданског бдења, које је окупило више хиљада људи, и уз пламен свећа коју је свако од присутних носио, обасјавајући прошлост, али и будућност српску, настала је та песма. Био је то призор који се памти за цео живот.

Програм је надахнуто и са пуно емоција и личних запажања водила Зорица Пелеш, Љубина сестра „по бабиној линији“, како је истакла.

СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ 

Љубомир Љуба МАНАСИЈЕВИЋ – певач, музичар, композитор

Љуба МАНАСИЈЕВИЋ, уважени члан Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду одржаће 6. децембра 2024. са почетком у 19 часова у РУСКОМ ДОМУ Концертно вече Љубе Манасијевића са пријатељима под називом СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ.

Учесници у програму: Музички вокални ансамбл ИСТОЧНИК, Београд; Диригент Милутин Јоцић; Зорица Белић-сопран са пратећим оркестром Мирољуб Тодоровић, флаутиста оркестра РТС; Jасна Хинић, вокални солиста; Јелена Манић и Јелена Илић, вокални солисти; група КОРЕНИ; Даринка Пауновић, клавирска пратња; Радмила Тонковић, наратор; Зорица Пелеш, водитељ програма.  

Љуба је основну школу и Једанаесту београдску гимназију (сада Осму) завршио у Београду. Дипломирао је на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду на ваздухопловном одсеку 1974. године. Са 13 година полази у приватну школу хармонике професора Љубинка Јовановића у Београду. Касније, похађа часове гитаре и клавира, а соло певање учи код професорке Љубице Станисављевић, угледног педагога и професора у музичкој школи у Београду. Као певач, музичар и композитор огледа се у различитим музичким жанровима. Већ прва пријављена композиција младог Љубомира под називом „Слободо“, настала 1979. године наговештава будуће тежиште инспирација у националном и родољубивом стваралаштву. Следе композиције „ Шумадија“ и „Небо је високо Србијо“, а потом 1989. године настају две веома познате композиције „Востани Сербије“ на стихове Доситеја Обрадовића и ауторска песма “Ој, Косово, Косово“. Љуба је венац родољубивих песама заокружио песмом „Београд, мој вољени град“ 1999. године . На компакт диску под називом “Орлов кладенац”, поред осталих отпеваних етно песама су и две песме бисери из Врања, као и специјана песма посвећена Врању под називом „Идемо у Врање“.

Нов животопис славног писца

У Клубу Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ у Београду представљена је у среду 20. новембра књига Роберта Ходела „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“, коју је издала „Лагуна“. О књизи су говорили проф. др Душан Иванић, проф. др Драгана Вукићевић, Борис Чолак, преводилац Мина Ђурић, а  модератор је била Тамара Митровић. У разговор су укључивао аутор који је преко видео-линка уживо пратио промоцију.

На столу је била књига „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“ о којој су причала  три промотера, одлична познаваоца Бориног дела – проф. др Душан Иванић, проф. др Драгана Вукићевић, Борис Чолак – потом приређивач и преводилац са немачког језика Мина Ђурић и модератор Тамара Митровић, а путем видео-линка промоцију је из Хамбурга пратио аутор књиге Роберт Ходел, који се и директно укључивао у разговор о његовом делу. Присутни у сали Клуба Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ Дома културе „Студентски град“ били су жељни да чује још нешто о великом српском књижевнику, творцу „Нечисте крви“ и „Коштане“, нашем Бори, о томе како га је доживео странац, додуше немачки професор славистике, који је и пре те књиге преводио Станковићева дела. Међу присутнима је било Врањанаца и чланова Удружења „Жуто цвеће“.
Били је то 90 минута живе речи која је на тренутке постајала и емотивна. 

Клуб Магистрала „Драган Ве Игњатовић“. Промоција књиге „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“

Најпре је проф. др Душан Иванић, српски књижевни теоретичар који је од 2015. године професор емеритус Универзитета у Београду, представио аутора и истакао да је студирао славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Дубровнику, Прагу и Новом Саду, где се и упознао са делима српских књижевника. Напоменуо је да је проф. др Ходел превео на немачки језик дела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића и више савремених српских песника, и да је од 2015. инострани члан САНУ.

Говорећи о монографији о Станковићу, истакао је:

Роберт се обавезао да прати живот и дело, али се није обавезао да га прати у оном интензитету који је карактеристичан за старију традицију. Тако да кроз његову књигу пролазите са задовољством. Он на неких начин живот Боре гледа као дело, а његово дело гледа као живот. А прича о Станковићевом животу је изузетна, романескна тема и потврђује речи једног нашег писца тога времена да је сваки живот један роман. Монографија је пуна интерпретативних оаза где у неколико реченица проф. Ходел сажима изузетна искуства изучавања Станковићеве прозе, а верујте да то није лако кад рачунате да се та проза прати од првих збирки до најновијих наших изучавалаца.

Професор Иванић је потом истакао како је тешко било писати научно о Станковићевим делима јер је већина рукописа изгубљена, нестала или трајно уништена, а с друге стране то је опус у коме је Станковић своје текстове подвргавао сталним променама. Напоменуо је да ми и немамо ваљано научно издање Станковићевих дела и да је проф. Ходел морао да се ослања на постојећа издања.

Не знам да ли је ико успео тако једноставно и наизглед без напора да представио огромне дубине једног дела и његовог аутора – рекао је Иванић и истакао да се од почетка чудио толикој храбрости Ходела да уђе у живот и дело Станковића, чак то назвао и лудошћу.

Потом се аутор укључио у разговор, захвалио организатору и говорницима на промоцији и дао појашњења о свом најновијем делу.  Он је био у прилици да Станковића упореди са другим ауторима из различитих словенских књижевности и истакао је да нема пуно аутора који су му били толико блиски и којима је био толико одушевљен као Бором Станковићем. На књизи је радио три године, али је Станковићева дела преводио раније. А на речи да је била лудост упустити се у такав подухват, Ходел је рекао да се може назвати лудошћу преводити Бору, али да је ту препреку савладао захваљујући низу пријатеља који су му помагали и са којима је сарађивао.

Промоцији су поред осталих чланова „Жутог цвећа“ присуствовали браћа Симоновић
Томислав и Бранислав, Срђан Митић и Мира Шведић

Задовољство да  прочита и говори о новој монографију о Бори Станковићу исказала је и проф др Драгана Вукићевић.

Било ми је задовољство читати ову књигу и наћи се у једној врсти читалачког ороборуса, јер ви не читате Бору Станковића, него читате и огроман број текстова између Боре Станковића, а онда видите и које технике у преводу примењује Миња Ђурић. Ми смо у једном колоплету читалачком, а Роберт је наш путовођа. И заиста нас успешно води кроз огроман број текстова, кроз које је и он прошао.

Професорка Вукићевић се потом осврнула на писање биографија, посебно стваралачких, које је издвојила као посебну врсту.

У биографијама имамо прво податке о животу писца, па онда податке о делу. У стваралачким биографијама ми заправо биографијом идемо кроз фикцију, а фикцијом  идемо кроз биографију –  и истакла да у последње време имамо неколико таквих биографија као што је о Иви Андрићу, Црњанском и студија о Драгославу Михаиловићу, а њима се придружила и ова о Бори Станковићу, која се не чита као научна студија већ као белетристика.

Професор Ходел је потврдио да је једна врста лудила бавити се писцима и преводити писца којег је он изабрао. Када бих из целокупног корпуса српске књижевности требала да издвојим оне које је најтеже преводити, рекла бих да су то Момчило Настасијевић, Драгослав Михаиловић, Растко Петровић и свакако Бора Станковић. Станковић има специфичну и јако тешку реченицу, и професор Иванић и аутор су сами рекли да је нека врста лудила преводити га, а ја сам пресрећна што сте имали ту неку врсту лудила у себи и што сте ушли у тај подухват.

А колико је добро то урађено потврђују и њене следеће речи:

Моја је теза да ако избришете име аутора и преводиоца, ви бисте мислили да је то неко ко јако добро познаје биографију Боре Станковића, можда да је чак из околине Врања, јер су у њој дате такве финесе и знања која могу да имају само регионални истраживачи, тако да похваљујем и вас и Мињу што сте нам приближили и аутентизовали и епоху и време, ушли у просторије у којима је био Бора Станковић, и осетили га. Заиста сам фасцинирана степеном саживљености.

И она, као и професор Иванић, сматра да је највећи квалитет те књиге што је она  одлична синергија  биографија кроз фикцију и фикција кроз биографију.

Поменули смо да ова књига понекад делује као белетристика и професор је рекао да свачији живот може да буде роман, али живот Боре Станковића јесте врло филмичан и ту филмичност понекад можемо да препознамо у овој биографији.

Борис Чолак се осврнуо на предговор књиге у коме је на само две стране речено толико много о Станковићу.

Ту се аутор позива на речи Јована Скерлића који је Станковића одредио као неприкосновеног талента у српској култури, а онда и на речи Андрића да је Станковић његово први узор, што показује колико је Станковић значајан за српску културу, и колико је и превазишао своје време и оставио утицај и дан данас. Такође, у овом предговору аутор указује на једну тамну страну Станковића, говори о његовом сукобу са друштвеном средином, повлачењу из друштвене средине када долази крај његове стваралачке инспирације. Међутим, оно што је по мом мишљењу разлог зашто се Ходел опредељује да пише књигу о Бори јесте што у њему види таленат и истиче да је писао на неком светском језику био би један од зачетника модернистичке прозе.

И Чолак је као и његове колеге похвалио сјајан наслов књиге јер, како је објаснио, он није само преузет из романа „Газда Младен“, у коме је реч о јунаку који се спутава зато што се подвргава културолошким друштвеним нормама и улогама, већ  узима аспект значења речи рањав и жељан зато што је Станковић таква природа која је константно у сукобу са средином, породицом и самим собом. Чолаку се чини да је аутор књиге управо приближио ту рањивост и ту жељу која тера писца на стваралаштво.

Чолак истиће још једну вредност монографије, а то је што Ходел у хронологији креће од историје Борине породице, а у историји Врања од доласка Срба на Балканско полуострво.

И ту Ходел превазилази неку врсту академског приступа, а за овако вишедеценијско истраживање потребна је велика љубав према аутору, жеља да се саосећа и уђе у Борину личност, да је проживи и да дође до тих одговора и апсеката који су и поетички и животни.

Професор Ходел је на те речи додао да је Станковић један од ретких књижевника који не описује људске емоције, него их изазива код читаоца. То је огромна разлику. А то погађа све људе без обзира на време, земљу, људе, јер људске емоције се нису промениле.

Сви промотери и аутор су похвалили рад приређивача и преводиоца монографије Мине Ђурић јер је добар превод, добра књига – ми читамо о Бори, а читамо и Мину. Она је била заслужна и за наслов књиге о Бори. Истакла је да је већ имала искуства у раду са проф. Ходелом приликом превођења његове књиге о  Драгославу Михаиловићу и тада је могла да се увери како његова дела звуче у преводу на српски. Истакла је да је била изузетно дирнута крајем књиге, тренуцима у којима се описују последњи дани Боре Станковића.

Ми знамо да професор Ходел није склон сентименталностима, али управо се у начинима на који је навео изворе, и како је показао те околности, види колика је била тежина тих тренутака. На крају је прочитала одломак из књиге о последњим Бориним данима.

То јесте био његов физички крај али, како су истакли промотери, Бора Станковић је велики и наставља да живи кроз своја дела, а књига проф. др Ходела је додатни импус његовог трајања.