Пола века „Леле Врањанке“
Преносимо текст нашег Слободана Стојановића који је данас, поводом 50-ог рођендана легендарне песме „Лела Врањанка“ , објавио дневни лист Политика.
Волела ме једна Врањанка
младост ми је код ње остала
нит је Софка, нит је Коштана
већ најлепша Лела, Јелена
Реф.
Пусто, пусто, пусто ми је све
нема, нема моје Јелене
дођи, дођи Лело, Јелена
ти си моју младост однела
Ко зна где је моја Врањанка
лепша од свих, лепа Јелена
све бих дао кад би сазнао
ко је моју Лелу украо
Јубилеј Леле Врањанке
Понекад је вредно и лековито подсетити се, бар када су у питању тзв.округле године, на драге људе, важне догађаје, изузетна дела и на оно што буди лепа сећања и подстиче на незаборав.
Један од врањских драгуља из Трезора пријатних тренутака и лепих сећања је и песма- хит Станише Стошића: Лела Врањанка.
Прошло је 50 година , односно пола века од првог извођења ове песме која је потврдила славу имена Јелена, популарисала ауторе, посебно певача Станишу званог и Бата, својеврсни јужни мелос и само Врање.
Занимљиво је да је текст за ову песму која се и дан данас радо слуша путем савремених уређаја и сачуваних записа и нарчује као исказана жеља да се чује у пригодним приликама, написао крушевљанин Драган Токовић.
Познати композитор и интерпратор како забавне тако и народне музике, инспирисао се случајним сусретом и варницом на први поглед са врањанком Јеленом у Врањској Бањи. Како то понекад бива машта и фантазија су учинили своје, и још једна Јелена је ушла у исторографију знаменитих жена лепог изгледа и познатог имена проистеклог из Грчке митологије. Изузетна лепота (убавиња) не само Јелене постала је запажено музичко и естетско обележје (такође у песми Сине Митре- “нек ме вара барем је убава”) пре свега Врања и Врањанаца (мераклија) као и делом хедониста широм света. Иако се саветује да се о: укусима; бојама и још које чему не расправља; ипак се то може учинити. Посебно је вредна чињеница да је мелодија Леле Врањанке интернационализована путем филмова : Петпарачке приче (Торентино); Такси 2 и Такси 3 (Лик Бенсон) и Аризона Дрим (Емир Кустурица) додирнула и покренула многе добре укусе и изазвала дивљења као музичка подлога.
Прерано преминули Станиша Стошић(1945-2008) и Драган Токовић(1932-2002) успели су синергијом и неком недокучивом тајном везом створе ремек дело које их је учинило легендарним и бесмртаним. Што рекао у дијалекту Митке .“Зацопаја се Чарапан у нашу убаву Лелу, па убаву песму написаја, а Станиша гу још по убаво отпеваја. Ете бидна на многи убаво, па и на мене.“
Може се чинити претераним залагати се обележавања и прослављање оваквих јубилеја као што је нека хит песма попут Лела Брањанка , али то се може сматрати и својеврсним дугом према ствараоцима лепог и племенитог, који су више, знали , могли и учинили за културу на подједнако значајном ужем и ширем плану.
Да ли ће бити неког пригодног пројекта Лела Врањанка (2022-1972=50) тешко је знати , али је сасвим сигурно да ће се ова песма још дуго слушати и много тога значити када су у питању дубокао истинска, суштинска осећања.
Вредна је пажња идеја врањефила и меломана из Завичајног удружења Врањанаца у Београду“ Жуто Цвеће“; да се од ове године организује приредба и додељује, бар сваке пете године , признање „Лелин жути цвет“ младим певачима – за интерпретацију сплета врањских песама укључујући и обавезну песму Лела Врањанка.
У сваком случају лепо је чути више пута , најмање пет пута ове године-за сваку деценију по једанпут- лепу песму о Лели-Јелени-Врањанки.
Слободан СТОЈАНОВИЋ, Београд