Приступно предавање проф. др Драгана Микића, редовног члана Академије медицинских наука СЛД

Председник Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ проф. др Драган Микић одржао је 6. октобра у сали Дома Српског лекарског друштва, као редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, своје приступно предавање. Тема је била „Спондилодисцитис – дијагностички и терапијски изазови на почетку 21. века“.

У лепој сали Дома Српског лекарског друштва, задужбини др Стевана Милосављевића, организован је 6. октобра научни скуп на коме је проф. др Драган Микић, по добром обичају који се одвија традиционално после избора заредовног члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, одржао своје приступно предавање. Том скупу, по атмосфери свечаном, присуствовале су професорове колеге, пријатељи, чланови породице. Међу присутнима били су академик САНУ Миодраг Чолић, председник Секције за историју медицине СЛД  др Зоран Вацић, а посебно драг гост био је научни саветник др Александар Недок, врсни познавалац и писац 11 књига из историје српског санитета, који је иако у 98. години живота дошао да уважи свог младог колегу, дугогодишњег сарадника. Поред њих, скупу је присуствовало и више других редовних чланова Академије медицинских наука. Међу пријатељима који су присуствовали приступном предавању  треба поменути проф. др Симу Аврамовића, амбасадора Републике Србије у Ватикану, доскорашњег декана Правног факултета у Београду, Врањанца пореклом.

Шездесет минута, колико је трајао научни скуп, било је прилика да чланови Академије изразе поштовање према проф. др Микићу и према његовом досадашњем раду, да подсете укратко на значајна постигнућа у његовој стручној и научној каријери и да на крају професор одржи предавање о теми коју је изабрао за ту прилику –  „Спондилодисцитис – дијагностички и терапијски изазови на почетку 21. века“.

Хвале о стручном и научном раду и људским вредностима

Свечани скуп отворила је председница Академије медицинских наука проф. др Љубица Ђукановић. У свом обраћању она је подсетила да је проф. др Драган Микић изабран за редовоног члана Академије медицинских наука СЛД 2019, али је  због пандемије Ковид-19 која је проглашена марта 2020. године његово приступно предавање одлагано. Током пандемије проф. др Микић je 13. маја 2021. испред Академије медицинских наука организовао онлајн научни скуп под називом „Дугорочни ефекти ковида 19 на здравље – досадашња сазнања и најновија истраживања”, на коме је одржао предавање „Од Ковида до постковида“, међутим то није била прилика за један свечани чин. Иако се и његово предавање „Значај лечења хроничног хепатитиса Ц директно делујућим антивирусним лековима у превенцији ХЦВ инфекције“ одржано 10. маја 2022. на симпозијуму „Терапијске опције хроничних хепатитиса Б и Ц и могућност елиминације вируса“ могло сматрати за приступно, он је желео да своју промоцију као редовни члан Академије одржи на посебно организованом приступном предавању. Тај тренутак је дошао 6. октобра 2022. године.

Професорка Ђукановић присетила се 2013. године када је проф. др Микић, специјалиста инфектолог, тада начелник Првог одељења Клинике за инфективне и тропске болести ВМА, изабран за ванредног члана Академије.

– Сећам се кад је научни саветник др Александар Недок на састанку Интернистичке научне групе предлагао проф. Микића за ванредног члана Академије. Предлагао га је са много лепих речи и похвала о његовом стручном и научном раду, о његовим људским вредностима и посебно истакао његову заинтересованост за историју медицине  – за историју српског војног санитета. На основу тих квалитета професор  је изабран у Академију медицинских наука, али мислим да је још важније што је он тај свој избор схватио као нову обавезу и током протеклих година вредно радио у Академији. О његовим активностима у Академији чућете из његове биографије, а ја желим само да поменем једну – у време разбуктале епидемије Ковида-19, кад су сви лекари, а посебно инфектолози, били преоптерећени, професор Микић се спремно одазивао мојим позивима да припреми и одржи предавање, да организује научни скуп, да припреми текст намењен општој популацији о ковиду и тако допринео активностима Академије намењених ширењу знања о тој до сада непознатој болести у стручној и у општој јавности. Захваљујем проф. Микићу на досадашњем раду у Академији и честитам му још једном на избору за редовног члана – истакла је професорка Ђукановић.

Она је том приликом подсетила на једну занимљиву коинциденцију – да су активности Академије од њеног оснивања до данас обогаћивали истакнути инфектолози, професори свих медицинских факултета од Новог Сада до Приштине и поменула да је прво приступно предавање одржала управо инфектолог проф. др Вера Мудрић са Медицинског факултета у Новом Саду. Према њеним речима, и данас се међу чланством Академије истиче својим активностима малобројна група инфектолога, што председништво Академије и сви њени чланови изузетно поштују.

Деценијски пут до чланства

Присутне је са кратком биографијом професора Микића упознала проф. др Нада Димковић, генерални секретар Академије медицинских наука СЛД. Она је истакла да је то био веома захтеван посао ако се има у виду све оно што би могло данас да се о професору каже. Али, како је протоколом Академије предвиђено, изнела је само најважније и најсажетије чињенице и присутне упознала са радним и животним путем проф. др Драгана Микића. Био је то дуг пут који је почео у родном Врању 1957. године, наставио се преко Медицинског факултета Универзитета у Нишу, који је завршио 1982. године, и завршене специјализације из инфективних болести на ВМА 1993. године. Уследила је одбрана магистарског рада 2000. године, па докторске дисертације под називом „Повезаност имунско-инфламаторних параметара у плазми са тежином и исходом сепсе“ 2002. године. То му је отворило врата ка наставничком раду – постао је наставник за предмете Инфективне и тропске болести и Историја српског санитета на МФ ВМА. За редовног професора изабран је 2014. године.

Паралелно са тим напредовао је у служби, све до постављења за начелника Клинике за инфективне и тропске болести ВМА 2016. године, руководећи са успехом у изузетно тешким временима. Посебно се истакао током 2020-2021. године, у време пандемије Ковид-19 у Србији, када је поред осталог, као шеф стручног тима у својој 63. години радио и у ковид центру КБЦ Земун. За његов предан рад и ванредно залагање одликован је поводом државног празника Сретење 2021. године Златном медаљом за заслуге од председника Републике Србије Александра Вучића.

Професорка др Димковић истакла је да је проф. др Микић публиковао 170 радова, који су цитирани 664 пута, чији је Х индекс 8, да је учествовао у више домаћих научноистраживачких пројеката, те да је уредник у часопису „Војносанитетски преглед“ и рецензент у више других медицинских часописа. Био је и ментор великом броју лекара на специјализацији, председник и члан комисије за полагање специјалистичких испита, ментор и члан комисија за одбрану дипломских, специјалистичких, магистарских радова и докторских дисертација, члан оперативног штаба Сектора за ванредне ситуације МУП Републике Србије и стручног тима Министарства одбране и Војске Србије у случају појаве нарочито опасних заразних болести, члан је савета Универзитета одбране и био је члан Савета Медицинског факултета ВМА. Председник је Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“.

Генерални секретар Академије медицинских наука осврнула се и на допринос проф. др Микића раду Академије. Наиме, после избора за члана Академије 2013. године организовао је већи број стручних скупова на Академији и на ВМА, одржао већи број предавања из области некротизујућег фасциитиса, сепсе, ехинококне болести, историје српског санитета, биолошког рата, биотероризма и продуженог ковида. Публиковао је већи број стручних и научних радова, монографија, поглавља у књигама и уџбеницима, урадио велики број рецензија, стручних и научних радова. Од 2019. године, када је изабран са редовног члана АМН СЛД, одржао је више предавања у Академији и Српском лекарском друштву, организовао је он лајн семинар „Дугорочни ефекти ковид 19 на здравље – досадашња сазнања и најновија истраживања”, публиковао је више радова, међу којима и рад о ковиду 19  за часопис Frontiers of Immunology објављен 2021. – „Смањена експресија маркера аутофагије и ширење супресијских ћелија произведених из мијелоида корелирају са лошим одговором Т ћелија код тешких пацијената са ковидом 19“.

Приступно предавање

Професор Микић је своје приступно предавање отпочео дилемом пред којом се нашао.

– Дуго сам се двоумио шта бих спремио за приступно предавање – да ли нешто о сепси или можда о целулитисима односно о инфекцијама коже и поткожних меких  ткива, али некако сам се ипак на крају определио за спондилодисцитисе о којима се веома мало говорило на нашим стручним скуповима, а који и те како спадају у домен инфектологије. Пацијенти оболели од тих болести најчешће лутају од лекара до лекара мучећи се са дуготрајном инфекцијом, са ужасним боловима, са одсуством од посла. У том смислу приказао бих поред оног општег и нека наша искуства са спондилодисцитисима, која нису мала и неколико посебно занимљивих случајева из моје клиничке праксе.

На почетку је објаснио да је спондилодисцитис обољење за које се зна 5,5 миленијума јер су од њега боловали и стари Египћани. Показао је паралелно слајд тешке кифозе кичме, која је последица прележане туберкулозе у то време и случаја тешке кифозе кичме са апсцесима псоас мишића и деструкцијом пршљена, који су 2022. године публиковали кинески аутори у часопису Frontiers of Surgery. Рецензенти рада били су научник из Русије и проф. др Микић а уредник научник из САД.

Потом је професор др Микић укратко упознао присутне са улогом кичме и њених 33 пршљенова и истакао да су предмет интересовања инфектолога запаљенски процеси који се одвијају у том делу тела.  

– Када имамо појединачне случајеве болести онда је врло тешко да се постави дијагноза и то некада траје месецима. По дефицији, спондилодисцитис који је познат као вертебрални остеомијелитис је инфекција различитим микроорганизмима једног или више делова кичме, пршљена, диска, псоас мишића, паравертебралних меких ткива епидуралног простора и кичмене мождине. Он може бити пиогени (гнојни), гранулатозни, у које спадају туберкулозни, бруцелозни, гљивични, и може ретко, сасвим ретко, бити паразитарни и у том случају је реч о ехинококози кичме. И као што видите ми смо на овим примерима показали спондилодисцитисе од који су неки или већина наши пацијенти – истакао је проф. др Микић.

Он је објаснио да се спондилодисцитис или инфекција кичме може појавити на било ком делу кичменог стуба, али се најчешће јавља на лумбалној кичми.

– Врло је важно када говоримо о спондилодисцитису или инфекцији кичме да што пре поставимо дијагнозу и да што пре отпочнемо адекватну терапију, јер је све већи морбидитет код оболелих од спондилодисцитиса, упркос великом напретку медицинске науке, а морталитет због одложеног лечења достиже и 20 одсто. 

Професор др Микић се осврнуо и на узрочнике тог обољења. То су најчешће грам позитивне бактерије, међу којима је најчешћи стафилокок, потом ешерихија коли као грам негетивна бактерија, а појављује се и велики број других бактерија, које су узрочници у појединачним случајевима ове болести. Од тих узрочника спондилодисцитиса је издвојио родококус екви и бактеридес вулгатус, који су права реткост и посебно занимљиви по свом испољавању. Наравно, ту је и туберкулозни бацил који је најчешће узрочник спондилодисцитиса у свету, при чему, како је истакао, у модерном свету, у западним земљама од туберкулозе кичме обољева много мање особа него од пиогеног и постоперативног спондилодисцитиса.

Објаснио је и како се испољава спондилодисцитис. – Главни симптом је бол у леђима, а пацијент може да има и високу температуру. Некада су ти болесници и септични. Код њих се региструје умор и губитак у телесној тежини. Међутим, кључни симптоми и знаци болести могу бити неуролошки, који могу бити у виду моторних дефицита, сензорних дефицита, поремећаја функције свинтера, а настају због коштаних лезија, због инфективне тромбозе која се може десити на локалној циркулацији, и због притиска апсцесне колекције. Много чешће се неуролошки дефицити јављају уколико је захваћена цервикална кичма зато што је спинални канал у цервикалној или вратној кичми, далеко ужи него што је то у лумбалној. У лабораторијским налазима имамо повећану седиментацију, леукоцитозу, а раде се и друге анализе. Данас имамо тестове за доказивање туберкулозе и више радиолошких методе које се раде код оболелих од спондилодисцитиса, при чему је магнетна резонанца златни стандард.

Говорећи о терапији обољења др Микић је рекао да она може бити конзервативна (када се дају антимикробни лекови, пре свега антибиотици када третман обично траје 6 недеља), потом хируршка, која се ради уколико пацијент има неуролошке симптоме и угрожену стабилност кичме, а циљ је да се ослободе компресије кичмена мождина или сами нерви, јер болесник јако пати и може бити угрожен трајном параплегијом. Објаснио је и критеријуме за хируршки третман, што је значајно и пацијентима. – Разлог да се одлучимо за операцију су пре свега неуролошки дефицити, сепса која се не може контролисати уколико се не уклони жариште сепсе, постојање опасног трубушног паравертебралног апсцеса који због близине трбушних органа и крвних судова, може да направи чак и руптуру аорте или неког крвног суда. Неуспех конзрвативне терапије је следећа индикција за хируршки третман, а потом и нестабилност кичме, сегментна кифоза, колапс дела пршљена и премештање или померање пршљена веће од 5 милиметра – додао је професор Микић.

У наставку предавања детаљније је говорио о сваком од облика спондилодисцитиса, најпре о туберкулози кичме и укратко приказао искуства Клинике за инфективне и тропске болести ВМА са овим обликом болести. Истакао је да је део ових искуства приказан у дипломском раду кадета Медицинског факултета ВМА и на 22. балканском конгресу војне медицине у Београду 2017. године. Пренео је и део личних клиничких искуства приказујући случајеве пацијента које су лечени у Клиници током 2007, 2008, 2011. и 2017. године, од којих су неки публиковани у међународним часописима.

Говорио је и о пиогеним или гнојним спондилодисцитисима. Њихова инциденца је 5–6 на 100.000 особа годишње, мада немачки аутори указују на већу инциденцу, 30 болесника на 250.000 особа годишње. Њихова прогноза је добра ако нема неуролошких дефицира, уколико се правовремено да адекватна терапија и уколико се уради хируршки третман када је потребан. Приказао је и неколико случајева спондилодисцитиса, међу којима су неки прави раритети. Навео је случај свог пацијента кога је први пут приказао млад лекар са његове клинике др Бранко Ђорђевић, на кога рачуна у будућности, јер би требало да буде перјаница инфективне клинике ВМА. Наиме, др Ђорђевић је 19. новембра 2019. године на симпозијуму одржаном након свечаног дела обележавања јубилеја 110 година војне инфектологије и Клинике за инфективне и тропске болести ВМА приказао епидурални апсцес и спондилодисцитис лумбалне кичме узрокован анаеробном бактеријом бактероидес вулгатус. Епидурални апсцес је ретка болест, са великом смртношћу – и до 16 %. Радило се о младом мушкарцу, који се јавио са боловима у кичми и након лечења све се завршило  добро.

Професор Микић се осврнуо и на гљивични спондилодисцитис, који је веома редак – до 0,6% случајева, али чија је инциденца у порасту јер је све више имунокомпромитованих особа. Дијагноза се обично касно поставља, а секвеле болести су велике.

Објаснио је и проблем постоперативног спондилодисцитиса и рекао да честе постоперативне инфекције, болничке инфекције, и инфекције оперативног места опасно угрожавају велику репутацију коју сада има хиурургија.

У закључку приступног предавања проф. др Микић је нагласио да  се у лечењу спондилодисцитиса морају примењивати мултидисциплинарни приступ и тимски рад, због брзе дијагнозе, евалуације болести и адекватног лечења, а у њему учествују неурохирург, неурорадиолог, инфектолог, микробиолог, клинички фармаколог, анестезиолог и интензивиста понекада.

– Дакле, мора бити ангажован читав тим стручњака – истакао је проф. др Микић и своје приступно предавање завршио, како је и почео, кратким приказом случаја инфекције кичме у раду публикованом у угледном међународном часопису 2022. године. На самом крају наговестио је и будуће трендове лечења. Један су свакако вештачки пршљенови, имплантати који су данас доживели изузетан непредак јер могу да се направе по потреби за сваког пацијента. Уграђују се и код нас, а у свету је то постала готово рутина у неурохиругији. 

Професор Микић је посебно захвалио колегама из Војномедицинске академије, неурорадиолозима, неурохирузима и наравно микробиолозима, који су својим радом у великој мери допринели да се лакше и брже излече сви болесници са спондилодисцитисом лечени у његовој клиници, а који су нажалост веома дуго патили до оздрављења. При том је истакао пример постоперативних спондилодисцитиса који су изузетно „незгодни“ за лечење, зато што се пацијенти љуте због неочекиване инфекције после операције, приговарају, жале се, а на крају ипак стану на ноге и задовољни оду својој кући. Али то је и циљ медицине, лекара и свих здравствених радника. Сви помажемо колико умемо и можемо.

На крају тог свечаног скупа је председница Академије медицинских наука проф. др Љубица Ђукановић уручила повељу којом се проф. др Драган Микић проглашава за редовног члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва.   

Мира Шведић

Слични чланци:

• Нема сличних чланака