Промоција књиге СУВИШНИ ЉУДИ члана Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ Живорада Симића

У Удружењу књижевника Србије (УКС) на адреси Француска 7 у Београду представљена је 29. априла 2025. књига „Сувишни људи” аутора Живорада Симића, знаменитог ученика гимназије „Бора Станковић“ у Врању и члана УКС. О његовом роману, интригантног назива, „Сувишни људи”, говорили су Душан Јањић, аналитичар. Уредник трибине био је Видак М. Масловарић.

На почетку промоције аутор је укратко упознао присутне са садржином романа – То је узбудљива прича о човеку по имену Жорж, Дорћолцу, чији су преци били Горанци, о његовом раду за тајне службе бивше Југославије и дводеценијским дешавањима у врху некадашње државе, која се преламају кроз лични и породични живот појединца, који је припадао тим структурама.

Живорад Симић је на крају излагања објаснио зашто се заинтересовао за тему Информбирoа и Голог отока, која има централно место у књизи. Рекао је да је његово знање о тим догађајима било површно све док није прочитао свих пет књига Драгослава Михаиловића о Голом отоку. То му је помогло да његова књига има потребну садржину. Није много знао ни о томе што се дешавало на 4. пленуму, јер се о томе могло сазнати из текстова који су у то време објављивани у Политици и на телевизији. Али, како је истакао,последњих година се појављују филмови, драме, серије, књиге о том проблему којим је доводено у сумњу све оно што је званично било саопштено 1966. године. Та интригантна тема допринелa је да се и он одлучи да о томе пише. За то је имао предиспозиције, одважност и истраживачку упорност.

Потом је уредник трибине Видак М. Масловарић укратко испичао ауторов животни пут – из родног Гњилана (1950), преко врањске гимназије, студија међународних односа на Факултету политичких наука Универзитета у Београду до дипломатске каријере – службовања у Турској, Албанији, Црној Гори и Хрватској (ГК Вуковару). Навео је и ауторова значајнија дела: студију о кипарском проблему (2000) и њено новелирано издање које је као коаутор са Александром Јанковићем објавио 2015, потом роман „Кроз живот” (2021) и књигу „Песме”. Данас Живорад Симић живи на Новом Београду, удовац је и ужива са петоро унучади и двема кћеркама.

Аналитичар Душан Јањић је затим указао на то да је нит водиља књиге разумевање идентитета, сложеног односа идентитета, као и томе да свако од нас има више слојева идентификације. Зато је, према његовом мишљењу, ова књига школски пример, јер је мало књига које третирају тај проблем.

– Ово је једна дивна прича о Београду. Можете је читати са разних аспеката, али о судбини главног лика и о друштву у коме живи, најбоље говори последња реченица коју је сам себи и другима поручио на опроштајној вечери коју су му приредиле колеге, а која гласи: – Друже Жорж, одлазиш када си нам тј. вама најнепотребнији”. Има ту, рекло би се британског хумора и животног хумора, али је чињеница да ти сувисли људи, који су толико урадили, никоме нису потребни баш зато што су толико урадили.

Јањић је истакао и чињеницу да су у новије време многе књиге написане о страдању током Информбироа, 1948. године, али и да је Србија прва у Југославији почела да о томе говори, па се због тога нашла на страницама Беле књиге. У суштини,  било је то суочавање са траумом о којој није било приче раније. Међутим, како је рекао, на тој теми су многи и излешинарили, али, истиче: – Књига „Сувишни људи” није лешинарење приче о Информбироу. Пре би се могло рећи да у данашњем конфузном времену она може да буде добар алат да се мирније сачекају неки будући догађаји. Јањић се на крају запитао колико је садашња генерација спремна да не буде Жорж. 

О Симићевој књизи говорио је и Мирослав Радовић, пензионисани руководилац у СДБ/БИА. Он је истакао да је његов кум и бивши колега написао добру књигу и објаснио зашто:

– Вредност ове књиге је у томе што је дотакла такве послове који се никад у јавности не виде и истакла људе који су анонимни, а који су врло предано радили свој посао. Највише књига о служби је написано о великим обавештајцима и шпијунима. О њима су снимани филмови. О делима ових људи, обичним оперативцима, који су радили ове послове, о њима се не пише и о њиховим успешним акцијама и пословима се такође врло мало зна. Данас нико не зна имена инспектора Савезног СУП-а који су решили случај експлозије у биоскопу „20. октобар” и привели правди терористе. И низ је неких других акција које су довеле до тога да се може безбедно отићи у биоскоп, оставити безбедно свој кофер на станици и друго.

Радовић је додао да је Симић истакао живот обичног оперативца који има исте особине као и остали свет, јер су припадници безбедности људи са свим врлинама и манама као и сви остали.

И он се осврнуо на књиге које су написане о Информбироу – Трен 1, Трен 2, Кад су цветале тикве, на Кустуричин филм Отац на службеном путу, који је и награђен, и поменуо да постоји низ књига и других литерарних састава, писама, разних мишљења, сведочења, али је поставио и реторичко питање на чији одговор је знао да можда неће наићи на одобравање:  – Да ли су сви Голооточани били невини?

И Видак Масловарић се то запитао и одговориo: – Наравно да нису. Међутим, он је потом истакао да је било монтираних судских процеса, због којих су многе бивше „главе” тадашње Југославије „отишле у мрак”, не само код нас. Истакао је податак да је код нас и у источним земљама где се на сличан начин размишљало уморено преко 100.000 људи, и да је преко 200.000 људи који су другачије мислили у кратком периоду емигрирало из бивше Југославије.

–  Потребно је да се о овоме говори, да се говори на овај начин како је писано у овој изузетно лепој књизи Сувишни људи, коју од срца препоручујем. Она је вешто структурисана и вишезначног је наслова.

На крају промоције је у име издавачке куће „Свет књиге” присутне поздравио Стеван Ћосовић, издавач. Он је истакао да Симић са том издавачком кућом сарађује пуну деценију и да су му до тада објавили три књиге” „Кипар – историјат уједињења”, једну збирку песама и књигу документарне прозе „Кроз живот”. Истакао да Симић у њима прати сличне и занимљиве мотиве. – Радња романа који данас промовишемо јесте низ међусобно повезаних догађаја о којима аутор прича, показује велику разуђеност и обухвата више епизода, заплета, расплета. Може се рећи да се пред нама налази отворен роман, у којем аутор актуелизује широк спектар ликова и догађаја који су обележили једно време. Жорж, како се зове главна личност романа, припадник је тајне службе државне безбедности. Он је млад и морално подобан и он верно служи налогодавцима и извршиоцима страшне тортуре над људима заточеним на Голом отоку 1948. У том трагичном времену суровог бешчашћа потреба за политичком контролом прожимала је не само приватан живот људи већ и њихову душу. Многи животи су разорени и унесрећене многе породице, а достојанство, човечност и морал безочно су сатирани. И са данашње временске дистанце читалац може да препозна атмосферу страха и неповерења која је тада завладала међу комунистима. Многи су страдали не због недвосмисленог опредељења за резолуцију ИБ-а у којој је критикован рад КПЈ, него и због неопредељеног става, потенцијалне изјаве или на основу потказивања комшија, колега, пријатеља, рођака истакао је Ћосовић и додао да у књизи главни јунак на крају долази до сазнања колико је мали круг који се затвара око људских живота и колико су изукрштане стазе којима идемо.

Да би опет све остало под велом тајно, аутор читаоцима поручује: – Ако сте помислили да је све што је написано баш истина – варате се и то је ваше мишљење.

Промоцији је присуствовало и више чланова Завичајног удружења Врањанаца у Београду.

Оквир на крају – СИЖЕ

Деценију после Великог рата долази из Горе у Београд Несим Ибиши. Прелази у православље и узима ново име и презиме – Неша Николић. Бави се посластичарством и пекарством. Жени се Радојком са којом има два сина и ћерке близнакиње. Сина Тафиља, главног лика књиге, родитељи пријављују у џамији, а убрзо и у православној цркви као Татомира Николића. Он, под надимком Жорж, помаже скојевцима на Дорћолу у ослобођењу Београда. Потом одлази на Сремски фронт, где је у истој јединици, као курир, са Волођом, сином Белогардејца из Беле Цркве. Волођа се после офанзиве придружује Русима и одлази из земље, а враћа се касније под сумњивим околностима. Жорж завршава војни рок дослужењем и „врбује” га безбедњак ОЗН-е, са којим ради са Информбировцима. Кум му је пуковник, касније генерал у КОС-у. У књизи је обрађено више случајева изјашњавања за Информбиро и њихове судбине. Када се Жоржу „смучило” у ОЗН-и он прелази у УДБ-у уз помоћ функционера те службе, који је Горанац. Ту ради у пратећем одељењу које прати сумњиве странце и дипломате. Дотакнут је и Буљкес и шири проблем, емигрирање ратних логораша, као и методе те службе. Преживљава 4. пленум, а крајем 1968. одлази у пензију на свој захтев. Деци оставља код своје куме опроштајно тј. „покајничко” писмо са жаљење што се више посветио каријери него породици. Оставља и свој незавршени семинарски рад са студија историје о 2. светском рату. Роман садржи „Информбироовски речник” који су користили логораши, иследници и други.

Слични чланци:

• Нема сличних чланака