ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ ОД КЛУБА ВРАЊАНАЦА У БЕОГРАДУ ДО УДРУЖЕЊА „ЖУТО ЦВЕЋЕ” (1972 – 2024)

У препуној сали Куће краља Петра Првог на Сењаку одржана је 26. марта у 19 часова промоција капиталне монографије за Завичајно удружење Врањанаца у Београду Од Клуба Врањанаца у Београду до удружења „Жуто цвеће” (1972 – 2024), аутора проф. др Драгана Микића.

Организатори те промоције били су Завичајно удружење Врањанаца „Жуто цвеће” у Београду и Кућа краља Петра Првог, а одржана је под покровитељством Града Врања.

На промоцији су говорили аутор проф. др Драган Микић, који је уједно и председник Удружења, Мира Шведић, уредник монографије, и Ивица Станковић, председник Управног одбора Удружења. Програм је водила и одломке из књиге читала Вјера Мујовић, глумица Народног позоришта у Београду, а у музичком делу наступио је Бранимир Стошић Каце, који је отпевао четири изворне врањске песме.

На почетку промоције глумица Вјера Мујовић цитирала је речи познатог југословенског књижевника, Ћамила Сијарића, који је стицајем околности 1936. године био ђак врањске гимназије, и те године записао своје утиске фасциниран Врањем, које и „београдски“ Врањанци увек у срцу носе.

– Сунце је другим градовима начинило неправду, оно је од свих њих изабрало ово Врање, да га чим изјутра изгрије иза планине, целог обасја и у чело пољуби. Нема тада авлије, нема капије која није сва у сунцу – и није слика друкчија него као да је ово Врање, обе своје руке, дигло према сунцу да му их огреје… – истакла је Вјера и додала: –И где год Врањанци били, њихова је душа „непрекидно обасјана тим сунчевим сјајем”. Монографија коју вечерас представљамо задржала je делић тог врањског сунчевог сјаја, надахњује нас традицијом, али и даје подстрек за будући рад.

Те речи биле су увод за обраћање аутора проф. др Драгана Микића. Он је причао о томе како је књига настала, колико је то био напоран, истраживачки посао. Најпре је цитирао речи из предговора књиге које су дате и на њеној задњој корици, јер те речи укратко одсликавају све што монографија садржи.

– На страницама монографије оживљавају људи који су својим чињењем доприносили да Удружење нараста и који су временом израсли у знамените личности главног града. Читајући је може се осетити друштвена атмосфера протеклих деценија, сагледати преломни тренуци у развоју државе, пратити нарастајућа снага економије врањског краја и њен поход у освајање београдског тржишта. Видљиве су и све привредне организације које су постојале у то време и значајно помагале организацију манифестације Дани Врања и врањског краја у Београду. Може се закључити и о начину размишљања у одређеним  политичким и друштвеним ситуацијама. Сагледиве су и акције које су предузимале секције и комисије Удружења. Могу се пратити и годишње скупштине и састанци Управног одбора и прочитати правила и статути који су доношени. Читањем биографија чланова Удружења постаће вам блиски они који су Удружењем управљали и представљали Врање у Београду и свету.

Ова књига ће вас натерати да осетите ритам и звуке трубе са веселих дружења на прворазредним врањским вечерима одржаваним сваке године, које су биле туристичка атракција у Београду. Подсетиће вас на Миткетове монологе које су сјајно интерпретирали глумци Народног позоришта „Бора Станковић” у Врању. Нема тога Врањанца нити Врањанке, међу старијима па ни међу младима, нити пријатеља Врања и Врањанаца кога неће дотаћи и емотивно понети чувени Миткетови монолози из Борине „Коштане”. Нема тога коме срце неће заиграти, а душа затреперити кад Митке заповеди: – Туј песму да ми појеш…!  

Потом је проф. др Микић с видним узбуђењем и нескривеним поносом што је у рукама држао производ свога вишегодишњег рада, рекао да није могао ни да наслути кад је почињао да пише да ће књига израсти у капитално монографско дело о удружењу којим руководи. Говорио је о свом интересовању за историју, најпре за историју санитета, а кад му је Ранка, ћерка чика Јоце Стојменовића, предала Удружењу „Жуто цвеће“ архиву Клуба/Удружења Врањанаца у Београду, заинтересовао се и за његову историју.

Први кораци ка писању монографије предузети су 2018, али је детаљнији рад успорила пандемија ковида 19, па је посао настављен тек крајем 2021. Тада је сликана архивска грађа и наредне године су прекуцана документа, тако да је сада све дигитализовано. Био је то обиман материјал, који је требало изложити и представити на пријемчив начин. Аутор је потражио помоћ уреднице Мире Шведић, члана Удружења, да му помогне око обликовања тог материјала, јер је већ имала контакт са документацијом коју је прекуцала, а и сарађивала је са њим раније. Двогодишњи рад крунисан је респективном монографијом, која има елементе истраживачког научног рада.

Професор др Микић је истакао да му је најтеже било да напише 6. поглавље које говори о данашњем Удружењу, иако је то период који он зна и у коме се налази на његовом челу. На крају свог излагања повукао је и неке паралеле – Удружење је основано у јеку епидемије вариоле вере, а књига је писана у току пандемије ковида 19. Или следећи пример, на слави св. Атанасија Великог коју је старо удружење обележило последњи пут 31. јануара 1941, за домаћина славе наредне године прихватио се Јован Микић, начелник Министарства пошта у пензији. Слава је обновљена тек 2019. године, када је домаћин славе био Драган Микић.   

У наставку промоције је уредник књиге Мира Шведић представила њен садржај и изнела утисаке о раду. Она је истакла да је књига, дуга прича о 53 године рада Удружења, представљена на 511 страница. Обимна архивска грађа (која иницијално броји преко хиљаду страна) распоређена је у девет поглавља, различите дужине и структуре, јер су у неким периодима биле бројније активности Удружења. Монографија је богато илустрована и има око 450 фотографија, од којих трећину чине факсимили разних докумената (156), што указује да су већином коришћени изворни документи, који књизи дају аутентичности и оригиналности. Богатство књиге представљају и табеле којих има 12. Оне на јасан, сликовит и  језгровит начин приказују оно што је на десетинама страница описано у књизи. Али право богатство монографије јесу биографије. Најпре биографије седам председника Клуба/Удружења, потом 19 знаменитих чланова Удружења, па 16 уважених и 12 чланова актуелног руководства.

– Многе личности које се ту помињу нису имале своје биографије. Професор Микић им је то подарио. При том је понекад уложио велики напор, окретао бројне телефоне, писао мејлове, како би дошао до њихових основних биографских података. Више пута је контактирао чланове породице и молио да му напишу неки податак. Неки имају живе даље сроднике, па се о њима сазнавало из треће руке. Некима деца нису у земљи, па је требало сазнати њихове мејл адресе и контактирати их. О некима је основне податке сазнао са надгробне плоче. Био је то обиман посао, у коме је и уредник морао да саучествује са аутором у истраживању – рекла је уредница и истакла с поносом неколико имена чије су животне приче отргнуте од заборава.

Потом је објаснила како је то било уређивати такву књигу: – Суочили смо се са удружењем које је попут феникса васкрсавало – оснивано, гашено, обнављано три пута од 1921, када је основано. Суочили смо се са јако обимном документацијом, а да је, при том, било мало директних докумената који сведоче о почецима. Аутор је морао да их реконструише на основу посредних сазнања и докумената, чак и новинских натписа. Сати разговора су утрошени да би се кроз причу реконструисао почетак обнављања рада Удружења. Срећом, имали смо добро скројен план и садржај, који је само уз мале нијансе мењан до краја рада, што нам је давало добар правац кретања.

Мира Шведић је објаснила да је током две године рада било узлета, падова, периода кад је посао стајао, кад није било инспирације, па се онда са неким новим еланом рад обнављао. – Аутор је био упоран да књигу заврши, јер је знао да би се тешко ко могао латити тако обимног и одговорног посла, за који није било потребно само знање, него и истрајност, посвећеност, жртвовање слободног времена, али и пуно љубави за завичај и Удружење – истакла је на крају уредница и похвалила труд ликовно-техничке уреднице Оље Синадиновић (Агенције Он) и Здравка Коловића из Штампарије МиА ПРИНТ, који су уложили максимум да испоштују рокове и да ураде лепу монографију.

Поносан на уложен труд да Удружењу добије тако значајну књига био је и Ивица Станковић, председник Управног одбора Удружења. Пре него што се осврнуо на монографију, подсетио је укратко присутне на промоцији на историјат удружења Врањанаца, на значајну улогу коју је имало 10 његових председника, и  подсетио да је 2021, на стогодишњицу постојања, штампана и промовисана монографија старог удружења – „Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921–1941”.

– С обзиром да сам био у прилици да погледам текст ове нове монографије и да са др Микићем неколико пута заједно прелистамо њене странице, мало је рећи да сам одушевљен и поносан што имамо на једном месту збирку свих догађаја, важних аката, бројних биографија и фотографија, које немају цену. Листајући странице монографије, посебно су ми запали за око описани изрази за које смо ми чули и изговарали их читајући књиге нашег великог књижевника Боре Станковића, али их нисмо познавали – рекао је Ивица Станковић и потом прочитао део књиге у коме се описује значење речи дерт и севдах, карасевдах, мерак…

Он је потом захвалио аутору што је забележио шта су урадили претходници, али и оно шта раде садашњи чланови удружења за Врање и грађане Врања.

– Члановима Удружења најважније је да се оно стално развија и напредује и зато позивам све Врањанце који живе и раде у Београду да нам помогну, дају свој допринос и једног дана буду и они део и наставак историје која ће се тек писати – истакао је председник Управног одбора Удружења и на крају захвалио градоначелнику Врања др Слободану Миленковићу, бројним привредницима и грађанима Врања који су помагали и помажу да се Удружење развија.

Током промоције глумица Вјера Мујовић прочитала је више одломака из књиге. Речи Светислава Стојановића, председавајућег оснивачке скупштине одржане 22. априла 1972, један од програмских задатака оснивачког одбора за формирање Удружења 2010, потом писмо председника Удружења Јована Стојменовића које је упутио председнику СО Врање Чаславу Ристићу 5. децембра 1994. Највећи аплауз Вјера је добила, када је, иако црногорско-личког порекла, прочитала на врањском део сценарија за врањску забаву 1983. Био је то шаљив текст у коме су представљане радне организације.

– Фала ви што сте оволико дошли, видим лепо сте се обукли, ко да вас је Памучни комбинат за све то снабдео. Видим „ДИВ” цигарете пушите. „НАВИПОВО” вино пијете. Мераклијско црно вртогошко вино. Видим на женски свет „КОШТАНИНЕ” ципеле сте купили, а и цвеће им сигурно купујете из Врањску бању.

Све што вам треба у наше Врање има. Ако брод или јахту купујете са „ЗАВАРИВАЧ” се консултујте. За вашу температуру са својим пећима брине „МИВ”. Добра штикла добра је за чизму, а не и за главу, „ХИВ” ги прави. Конопци за врзување, растрзување, бесење и остало мота ги и суче „ТИВ” из Бању.

На спање кад пођете на пижаму не заборављајте – мож да назебете, а „СЛОБОДА” и њи производи, па се онда ко Реџеповица истргните на меки „СИМПОВИ” душеци.

Него, какво спавање, весеље тек почиње, нека ви је на срећу кркање, пијење, мезење, целивање и играње. А прави севдах и уживање желе вам Клуб Врањанаца у Београду, хотел „Југославија” и учесници програма.

Те веселе речи, навеле су и Бранимира Кацета да промоцију заврши шаљивом песмом. Аплауз и честитке које су добили промотери те књиге говорили су о томе да је промоција била успешна, добро вођена, а прва три примерка књиге изнета из штампарије тог дана разгледана су са великим знатижељом, радозналошћу и дивљењем.    

Добра атмосфера коју су у забавном делу програма направили Вјера и Бранимир дуго се осећала после промоције у Кући краља Петра Првог. А посебну пажњу привукле су кћерке тројице значајних актера књиге – Јована Стојменовића, чика Јоце, Божидара Костића Бошка и Стојчета Јовановића (Ранка, Милица и Бранка).

Слични чланци:

• Нема сличних чланака