Поводом значајног јубилеја члановима Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ и свим поштоваоцима врањске традиције обратио се председник Удружења Проф др Драган Микић
Поштовани Врањанци и Врањанке, чланови породица и
пријатељи Врањанаца у Београду, Врању и широм света,
Поштовани љубитељи Врања, нашег дерта, севдаха и укупне традиције коју заједнички чувамо и негујемо,
Срдачно Вам честитам 100-ти рођендан Удружења !
Културно-привредно
удружење Врањанаца у Београду почело је са радом 16. марта 1921, када су на
Главној скупштини усвојена и оверена Правила
о раду Удружења. Оригинални документ налази се у приватном власништву
породице Ристе М. Симоновића, хроничара Врања. После славе Светог Атанасија
Великог (31. март 1921.) извршен је избор оснивача и Привремене управе од 10
чланова, која је деловала до заседања Главне скупштине. У Привремену управу
ушли су др Јанићије Јовановић – секретар Касације, Трифун Јовановић – кројач,
Милан Мишић – хотелијер, Милутин Сојановић – секретар Министарства, Васа
Аврамовић – трговац и још пет виђених Врањанаца у тадашњем Београду.
Главној скупштини су присуствовали познати
Врањанци који су живели у Београду и 31 оснивач Удружења, међу којима су били: др
Јован Хаџи-Васиљевић – историчар и књижевник, Борисав Станковић – књижевник, др
Урош М. Стајић – агроном, др Милан Влајинац – агроном, Василије Јовчић –
инспектор Министарства, Таса Аврамовић – трговац, Јован Табанче – хотелијер,
Петар Бунушевац – професор, Влада Голочевац – трговац и други угледни и предузимљиви Врањанаци из
различитих области живота и рада. Они су осим везаности за завичај и својим
економским положајем поставили добре темеље Завичајном удружењу, а конкретним
акцијама помогли Врање и врањски крај и радили на очувању аутентичне културе и
баштине нашег завичаја.
Завичајно удружење Врањанаца у Београду је током протеклих сто година повремено оправдано прекидало свој рад, након чега се обнављало добијајући нову енергију и полет. У његов стални развој своју животну и радну енергију уткали су поред осталих Врањанаца и његови председници Трифун Јовановић, Јордан Стајић, Јосиф Ђорђевић, Светислав Стојановић, Јовица Стојменовић и други.
Много
више података и детаља о оснивању и развојном путу Удружења у првих 20 година
постојања и рада може се сазнати из монографије „Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921 – 1941“ коју
је Завичајно удружење као издавач приредило поводом обележавања свог 100. рођендана
– 16. март 2021. године.
Нека нам наредних сто година буду још успешније!
Живели !
Председник Завичајног удружење Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“
Проф др Драган Микић
Монографија објављена поводом 100-ог рођендана
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на Велики јубилеј – 100 година Завичајног удружења Врањанаца у Београду
“ Председник Србије Александар Вучић одликовао је више домаћих и страних држављана поводом највећег српског државног празника, Сретења.
Са југа земља, чак четворо људи добило је златну медаљу за заслуге.
Најпре, ту је млада докторка у ЗЦ Врање Стефана Младеновић, којој је судбина доделила један од најтежих послова у историј локалног здравства – она ради као координатор у ковид амбуланти АТД-а .
Др Стефана Младеновић прима златну медаљу за заслуге
За сличне заслуге, награђена је и лекарка Данијела Петровић из Опште Болнице у Сурдулици.
Вероватно најславнији врањски лекар модерног доба, пуковник професор доктор Драган Микић, начелник клинике за инфективне и тропске болести ВМА и сада чувени борац против пандемије такође је добитник златне медаље за заслуге.
Уз то, Микић је и председник удружења Врањанаца у Београду “Жуто цвеће”.
Председник Србије Александар Вучић уручује златну медаљу за заслуге Проф др Драгану Микићу
Председник Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ Проф др Драган Микић са примљеном медаљом
На крају, добитник признања ове године је и привредник Мирољуб Алексић из “Алко групе”, власник “Алфе”, једног од дуго година најуспешнијих српских предузећа.
Из руку председник Александра Вучића златну медаљу за заслуге прима власник и председник АЛКО групе, г. Мирољуб Алексић Г. Мирољуб Алексић са урученом златном медаљом
ССБ ( крај навода )
УО Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ најсрдачније честита свим лауератима високог признања !
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на Сретењске ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ за четворо јужњака
,,Врањско музичко наслеђе“ назив је монографије о врањској градској песми која је изашла из штампе у издању Града Врања и Завода за проучавање културног развитка из Београда.
Реч је о двојезичној, српско – енглеској, монографији која је део активности у Акционом плану града Врања у оквиру УНЕСЦО – ве Мреже креативних градова у области музике, чији је Врање члан од октобра 2019. године. Аутор монографије је етномузиколог Марија Витас, а покровитељи Министарство културе и информисања Владе Републике Србије и Град Врање.
Уз монографију, која је штампана у тиражу од 500 примерака, налази се и ЦД са 18 врањских песама.
Преузето са званичног сајта града Врања ( www.vranje.org.rs)
Напомена: Монографије неће бити у продаји, делиће је градски званичници у одговарајућим приликама.
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на Објављено штампано издање монографије ,,Врањско музичко наслеђе“
Завичајно удружење Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ 31. јануара традиционално слави своју славу Светог Атанасија Великог.
Свети Атанасије Велики
Свети Атанасије је рођен у Александрији296. год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се аријанство сузбије, a православље утврди. Он је писао Символ вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година, премда не све то време на престолу архиепископском.
Без мало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валенс; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим друтим; a од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен да се крије од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило.
Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као Св. Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио Светом Антонију, кога је он поштовао као свог духовног оца. Умро је 373. године.
Преузето са WIKIPEDIA
Чланови Удружења освештали славски колач и обележили славу
Чланови Удружења испред Цркве Вазнесења Господњег у Београду
Домаћин славе члан УО Удружења Горан Станковић, председник Удружења проф др Драган Микић и председник УО Удружења Божидар Дингарац Припрема у цркви за освештање славског колача
Освештање славског колача
Домаћин славе са свештеником и члановима Удружења ломи славски колач
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на Данас је Свети Атанасије Велики – слава удружења „Жуто цвеће“
Убрзо након свог оснивања 1921. године „Културно – привредно удружење Врањанаца у Београду“ отпочело је са прославом славе Свети Атанасије Велики (31. јануар).
Нажалост, 1940. године слава је прослављена последњи пут. Том приликом на слави је чинодејствовао један од најпознатијих Врањанаца свих времена др Јустин Поповић.
Управни одбор Завичајног удружења Врањанаца у Београду – „Жуто цвеће“ је на својој 5. седници 1. децембра 2018. донео одлуку да у 2019. години обнови Крсну славу Удружења.
СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
Поштовани Врањанци, Обавештавамо Вас да ће се поводом Крсне славе нашег Завичајног удружења Свети Атанасије Велики у недељу, 31. јануара 2021. године са почетком у 11 сати у Цркви Вазнесења Господњег у Београду (преко пута Београђанке) обавити сечење славског колача. Домаћин славе биће члан УО Завичајног удружења Врањанаца у Београду Горан Станковић.
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на УДРУЖЕЊЕ СЛАВИ СВЕТОГ АТАНАСИЈА ВЕЛИКОГ
У Врању је, у 95. години живота, преминуо и 20.јануaра сахрањен Бранко Николић, учесник Другог светског рата, послератни фукционер, друштвено-политички радник и носилац бројних високих друштвених признања.
Николић је рођен 1926. године у Тибужду код Врања, а од 18. године је био борац Десете српске ударне бригаде из састава 22. српске дивизије НОВЈ. У току рата био је комесар митраљеске чете са којом је учествовао у пробоју Сремског фронта. Један је од последњих учесника Другог светског рата и битака за ослобођење од фашизма из овог краја.
По завршетку рата, био је потпредседник Среза врањског и председник Народног одбора општине Врање. У привреди, Бранко Николић је био директор Земљорадничке задруге и Градске економије Врања, директор Текстилне индустрије Врање (ТИВ) у изградњи, директор ПТТ-а у Врању, секретар Регионалне Самоуправне интересне заједнице за путеве и председник Скупштине републичке заједнице ПТТ Србије.
Бранко Николић је Одликован Орденом за војне заслуге са сребрном звездом, Орденом заслуге за народ са сребрним венцем, Медаљом за храброст и са три јубиларне руске медаље победе над фашизмом. Носилац је и Ордена рада трећег реда са сребрним венцем, Ордена рада са златним венцем и Ударничке значке са радне акције и других признања.
Био је председник Општинског и Окружног одбора СУБНОР-а Врање и члан Републичког одбора СУБНОР-а Србије. Један је од оснивача Савеза бораца Среза врањског и Савеза бораца Србије и био доживотни почасни председник Градског и Окружног одбора СУБНОР-а Врање.
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на In memoriam
Povodom smrti Valerija Žiskara Destena (2. februar 1926. – 2. decembar 2020): Odlazak velikog Evropljanina
Autor: S.S.
Izvor: Novi magazin
20.12.2020.
Lična sećanja Slobodana Stojanovića na nekadašnjeg predsednika Francuske
Valeri Žiskar Destena (Valery Giscard Destaing), nekadašnjeg najmlađeg predsednika Francuske (sa 46 godina, u periodu 1974-1981), upoznao sam 2001. u Briselu, gde sam radio kao direktor Privredne komore i, između ostalog, pratio sve važnije događaje u okrilju Evropske unije. Bilo je to u poluformalnom stecištu lobista pri institucijama EU, odnosno biblioteci Solvey (zaveštanje belgijskog industrijalca), lociranoj u parku tzv. Evropskog kvarta.
ŠIFRA TITO: Desten je sa Đulijanom Amatom i Žan-Lukom Daenom u svojstvu predsednika tzv. Evropske konvencije predvodio projekat za izradu mogućeg ustava EU. Povremeno su predstavljali ono što su radili i nameravali da rade. U jednoj od pauza dogodio se naš prvi i zanimljiv razgovor o Titu, a onda je usledilo i nekoliko drugih u vezi sa aktuelnom ustavnom i drugom tematikom.
Čuvši da sam Srbin, delikatno i diplomatski je izrazio svoje divljenje prema Titu kao jedinom državniku u Evropi koji je uspeo da bude doživotno izabrani predsednik na legalan način i da se ne smatra diktatorom. Takođe se divio tome što je maršalu Titu došlo toliko ljudi iz celog sveta na sahranu 1980. godine i što je Titova smrt od ogromnog broja ljudi bila primljena s velikim žaljenjem. Rekao je pomalo dvosmisleno: “Mi u Evropi i Americi najviše što možemo da imamo su dva mandata, a Titu je uspelo sedam puta i doživotno.” Učtivo sam se izvinio i rekao da greši i da Tito nije bio doživotni predsednik SFRJ. Ispričao sam mu da je to bila prvobitna ideja prilikom izrade Ustava SFRJ iz 1974, ali da je ona odbačena kao neprikladna i posle dosta razmišljanja evoluirala je u finalnu formulaciju “predsednik bez ograničenja mandata”. Argument nekog od članova Ustavne komisije bio je da bi prvobitna formulacija mogla da se protumači kao prejudiciranje dužine života, itd.
Ova anegdota se dopala nekadašnjem predsedniku Francuske, koji je upravo 1974. izborio predsedničku funkciju i verovatno zahvaljujući tome imali smo povremene neformalne, spontane ili dogovorene razgovore o ustavnim pitanjima, načinu vladanja, odnosima Tita i De Gola, ekonomiji, preduzetništvu i inovacijama, perspektivama EU, sportu, itd. Iz tih razgovora može se izdvojiti još ponešto što se meni svidelo kod Destena i pretpostavljam njemu kod mene. Destenu se, sudeći po smešku, verovatno dopao moj stav da ima Srba, među njima i ja, koji smatraju da Srbi kao i drugi narodi nisu ni mnogo bolji (patriote, vojskovođe, naučnici, umetnici, sportisti, itd.), a još manje mnogo gori od drugih (nacionalisti, šovinisti, kolonijalisti, fašisti, itd.). Na to je nadovezao svoju nekadašnju repliku Fransoa Miteranu kao predsedničkog protivkandidata da “on, Miteran, kao ni bilo ko drugi ne može da pretenduje na monopol u patriotskim osećanjima” (parafrazirano tzv. pitanje srca). Takođe je rekao da u traženju razumnih i prihvatljivih rešenja valja istrajati, uporno i dosledno osvajati potreban prostor, kako to čini njegova Komisija za budući Ustav EU. Smatrao je da i zemlje koje nameravaju da budu članice EU treba da su u toku s tim kako bi se brže i lakše, kroz proces, prilagođavale. Tako sam i ja, bar donekle, bio iz prve ruke u toku sa dilemama i opredeljenjima.
Od Destena sam čuo i zapamtio više zanimljivih i korisnih kazivanja koja su širila moje iskustvo. Među njima, recimo, da su Destena od rane mladosti okupirali fenomen vlasti, moći, veština vođenja poslova, način upravljanja. Iz toga se iskristalisalo uverenje da upravljanje, ne samo državom, htelo se to ili ne, zahteva kombinovanje ideja, principa i stilova dva renesansna uzora – poznatijeg Makijavelija i manje poznatog, ali ne manje značajnog, Gvičardinija. Da u vlasti treba izbegavati “prljave ruke” i odoleti ženama koje najviše vole moćne muškarce i dijamante.
PORUKE: U abecedu spada da se u ekonomiji ne može stalno i dugo podvaljivati i odlagati, da se valja stalno prilagođavati i da su preduzetništvo i inovacije u svim oblastima privređivanja retki i dragoceni kao plemeniti metali; da bez ekonomskih sloboda nema suštinski slobode; da je organizovano i uređeno tržište prastar i nezamenljiv mehanizam i da nad njegovim funkcionisanjem mora da se bdije; da se previše novca daje za naoružavanje, a premalo za ekologiju, kao i za uništavanje ljudi umesto za edukaciju i emancipaciju; da je evro, ma koliko se kao nova evropska valuta ne sviđa drugima, pre svega protagonistima konkurentskih valuta, dalekosežno i strategijski ključan faktor integrativnosti i poluga novog kvaliteta; da je načinjena velika greška EU pod germanofonskim uticajem dozvoljavanjem secesije Slovenije i Hrvatske, koja je uvećana bombardovanjem Srbije, da tu još ima nerazjašnjenih i protivrečnih okolnosti, pod još uvek nedovoljno razjašnjenim motivacijama sumnjive prirode; da su pri tome predsednici Francuske (Miteran i Žak Širak, njegovi najdirektniji politički rivali) zakasnelo i neprimereno reagovali. Nažalost, za pitanje: ko je i koliko odgovoran za dezintegraciju SFRJ, odgovor je odložen za priliku kad se bude imalo više vremena da se samo o tome razgovara. Zanimljivo je da je i naš Ustav iz 1974. bio proučavan kao opšti okvir koji omogućava frakture i fragmentacije.
U složenim sistemima, naročito globalnim i integrativnim kao što je Evropska unija, pa donekle bila i SFRJ, valja uvek obezbediti ravnotežu između centralizovanih i decentralizovanih segmenata i institucionalnih struktura, tako da svi građani imaju osećaj sigurnosti, perspektive i približnih šansi. Njegovi trijumviratski koupravljači radom Komisije, nekadašnji belgijski predsednik vlade Ž. L. Daen i italijanski Đulijano Amato, zajedno s njim širili su uverenje da je snaga, ne samo EU već i svake vlasti, u institucijama i ljudima koji rade u njima sa osećanjem i činjenjem za celinu, za zajednicu i svakog čoveka ponaosob, pri čemu je posebno naglašavao specifičnost potreba žena i uspehe Simon Vejl, kojoj je širom otvorio vrata.
Uz ove se mogu navesti i druge zanimljivosti. Poput one da je zbog primedaba da deluje hladno, pa i odbojno, kao tehnokratski, plemićko-gospodski predsednički kandidat, a ne kao narodni, za prosečne francuske glasače, prihvatio i uneo novine kopirajući predsedničku kampanju Kenedija. U skladu s tim snimljeni su spotovi u kojima igra fudbal, svira harmoniku, pije vino sa susedima u lokalnom bistrou i ostalo što je stvaralo povoljniju sliku prijatnog čoveka i prijatelja. U kampanji su angažovane poznate ličnosti iz sveta umetnosti poput Brižit Bardo, koja je nosila majicu s porukom da se glasa za Destena. Takođe je jedno vreme proveo u manastiru na Atosu u Grčkoj, posle poraza od Miterana na izborima 1981. Time se inspirisao antičkom duhovnošću i filozofijom.
Jedna vrlo referentna i skoro ispovedna među Destenovim raznovrsnim i zanimljivim knjigama je “Le pouvoir et la vie”, s podnaslovom “Choisir”, odnosno “Moć i život – izabrati”, koju sam dobio na poklon i koja odavno čeka da bude prevedena. Ona prilično dobro za ondašnje, pa i sadašnje vreme u realnim bojama odslikava život jednog zapaženog državnika. Ličnost ubedljivog Evropljanina čijim će se vizijama o Ustavu EU svakako jednog dana vraćati i na njih podsećati. Iako je natprosečno dugo živeo, Desten je uvek bio ispred svog vremena.
Објављено подНекатегоризовано|Коментари су искључени на Сећања Врањанца мр Слободана Стојановића на сусрете и разговоре са бившим председником Француске