ПРАТИТЕ УДРУЖЕЊЕ ВРАЊАНАЦА НА:

Miljana boluje od akutne mijeloblasne leukemije i neophodna je transplantacija kostane srzi u inostranstvu. Troskovi lecenja prema predracunu klinike iznose 250.000 funti.

304_Miljana_Ristić_Stanković

Објављено под Некатегоризовано | Коментари су искључени на Miljana boluje od akutne mijeloblasne leukemije i neophodna je transplantacija kostane srzi u inostranstvu. Troskovi lecenja prema predracunu klinike iznose 250.000 funti.

ДАНИ ВРАЊА У БЕОГРАДУ, 17. И 18. МАРТ 2017. ГОДИНЕ

 

 

received_1329290807151404STF_7964 STF_7937 STF_7927 SAR_2168 SAR_2167 SAR_2124 SAR_2123 SAR_2114 SAR_2094 SAR_2031 SAR_2109 SAR_1271 SAR_1256 received_1329290847151400 (1)

Објављено под Некатегоризовано | Коментари су искључени на ДАНИ ВРАЊА У БЕОГРАДУ, 17. И 18. МАРТ 2017. ГОДИНЕ

Представљање дана Врања на Хепи телевизији

Фотографија са гостовања Секретар Удуржења Горан Станковић представља Дане Врања у Београду на Хепи телевизији.

Гостовање можете погледати на приложеном линку.

Представљање дана Врања на Хепи телевизији

Објављено под Некатегоризовано | Коментари су искључени на Представљање дана Врања на Хепи телевизији

Монографија гимназије „Бора Станковић“ у Врању

Гимназија "Бора Станковић"

Електронску верзију Монографије гимназије „Бора Станковић“ од 1981. до 2016. године можете погледати на линку.

Монографија гимназије „Бора Станковић“ у Врању

Објављено под Некатегоризовано | Коментари су искључени на Монографија гимназије „Бора Станковић“ у Врању

Карте за Дане Врања у продаји од 6. марта 2017. године

Поштовани Врањанци и пријатељи Врања,

Подсећамо Вас да се Дани Врања у Београду, ове године, одржавају у петак и суботу, 17. и 18. марта.

Цена карте је 2.000,00 динара.

Карте за Дане Врања су у продаји од 6. марта.2017. године, у салону намештаја Петровић о у Београду у Улици Јованке Радаковиц 51, у опстини Миријево, сваког радног дана од 10.00 до 19.00 часова, а суботом од 09.00 до 14.00.

Карте су у продаји и у Дому војске 07. марта 2017. године, сваког дана осим недељом и понедељком, од 18.00 до 20.00.

Позивамо све заинтересоване да се што пре јаве и обезбеде карте, јер је интересовање за дане Врања огромно и карте ће се брзо продати.

Контакт особа за продају карата је секретар удружења Горан Станковић 061 22 80 787.

С поштовањем,

Управни одбор удружења

Објављено под Некатегоризовано | Коментари су искључени на Карте за Дане Врања у продаји од 6. марта 2017. године

Врањанци прикупљају књиге за болницу

Група ентузијаста из Врања покренула је акцију прикуљања књига за мини библиотеке на одељењима врањске болнице, како би пацијентима олакшали болничке дане.

Књиге се прикупљају за одељења Гинекологије, Хирургије, Отопедије, Оториноларингологије и Дечје и Интерно одељење.

Акција „Књига за Здравствени центар“ званично почиње 15. фебруара.

Они који желе да учествују, а живе ван Врања књиге, од дечјих до белетристике, могу послати поштом на адресу:

Јавна установа Народни универзитет

Кнеза Милоша 26, 17500, Врање

Са назнаком: За акцију „Књига за Здравствени центар“.

Они који су у Врању од 15. фебруара, књиге могу да однесу у Народни универзитет, Гимназију „Бора Станковић“, Здравствени центар и у Градску управу.

Објављено под Вести | Коментари су искључени на Врањанци прикупљају књиге за болницу

Врањско вече у Београду 2017. године 17. и 18. марта (две вечери)

Обавештавамо све наше драге Врањанце и пријатеље Врања да ће се Врањско вече у Београду, наступајуће 2017. године, одржати две вечери и то 17. и 18. марта у доњој сали Дома Војске улаз из Француске улице.

Ове године смо се одлучили са доњу салу из оправданих разлога јер се горња, свечана сала, реновира, али ћемо због тога продужити Врањске вечери на две прославе у два узастопна дана.

С обзиром да је капацитет горње сале 600 особа и да смо прошле године напунили капацитете, а да у доњој сали може комотно стати 300 особа, сматрамо да је оправдано да две вечери организујемо прославу.

Сва даља упутства ћемо правовремено објавити у наредном периоду.

До новог сусрета срдачно вас поздрављамо.

УПРАВНИ ОДБОР

Објављено под Актуелности | Коментари су искључени на Врањско вече у Београду 2017. године 17. и 18. марта (две вечери)

Аврамовић: Емотивна веза са Врањем

Фотографија преузета са странице simaavramovic.org

Фотографија преузета са странице simaavramovic.org

Сима Аврамовић рођени је Београђанин, али је пореклом из Врања и то из старе фамилије Аврамци. Данас води један од три најстарија и најпопуларнија факултета у Србији, који годишње упише 1.500 студната – Правни факултет у Београду.

Аврамовић је прво желео да упише класичну филологију, јер је завршио Класичну гимназију где је учио латински и старогчки, али је шватио да се „од тога тешко може живети“, па се одлучио за Правни факултет који је уписао 1969. године и тог периода сећа се као најлепшег доба у животу.

– Довољно времена и за учење и за забаву, сређена земља, путовања са пријатељима широм Југославије… Не будите ми носталгију – сећа се Аврамовић.

Факултет је завршио у року, а у асистента Опште историје државе и права именован је шест година касније. Редовни професор постао је 1993. године и на Правном провео скоро цео живот, али се „понекад уплаши када прилази згради и када помисли за шта је све одговоран“.

– Најважније је свакако да се нашим бројним студентима обезбеде добри услови за студирање, што почиње од инфраструктуре, а завршава са квалитетном и редовном наставом. Све то није увек лако држати под контролом, али срећом имам одличне сараднике продекане. За све то треба много времена и стрпљења – каже Аврамовић.

ЏАНАРИКЕ У ВРАЊУ

Аврамовић је рођен 1950. године, а име је добио по деди Сими, трговцу и сину Јована Аврамовића, првог Аврамца рођеног у Врању.

У град који памти по дечјим несташлуцима у дворишту дедине куће у Улици цара Душана, код Бујковског моста, свраћа када ту пролази на путу до Грчке. Емотивна веза са Врањем је јача од физичке.

– Сврнем на Пржар да се одморим и обухватим Врање  једним погледом, прођем са сетом поред куће у којој је живео мој деда Сима Аврамовић и улицом кроз коју је, када сам био дете, често текла „вада“, у којој смо скупљали џанарике које је она доносила – сећа се Аврамовић, који град својих предака зове „моје Врање“.

Прича да се због обавеза на факултету све мање чује и са родбином из Београда, окупе се када дође неко од „рођака који живи преко океана или класичним породичним поводима“.

Дан декана састоји се од наставе, испита, консултација, сусрета са колегама из иностранства, уговарања сарадње на стручним и научним пројектима, састанцима са дипломатама, а понајвише „у разговорима са бројним студентима који сваки дан желе да нешто питају или замоле декана“, а завршава се прегледавањем мејлова „којих никада нема мање од 40, због чега преписка по правилу траје најмање до сат или два после поноћи“.

У шали каже да његова најужа породица заузетост због посла којим се бави подноси лако, јер га ретко виђа. Ипак слободно време, које није довољно, најрадије проводи са унуцима, њих петоро.

– Једино жалим што немам више могућности да се њима посветим. Најстарији унук, који је наследио моје име и име мога деде, па га често у шали зовемо Сима трећи, је сад већ момак од 15 година, а најмлађи су близанци од осам месеци. Ћерка ми је подарила два дивна момка, Василија и Гаврила, од девет и шест година, који у овом узрасту највише имају потребу за дедом, али ја не стижем да будем са њима колико бих желео. У односу на њих ме највише гризе савест – каже Аврамовић.

БОЛОЊА СМАЊИЛА КВАЛИТЕТ СТУДИЈА

Аврамовић прича како никада није желео да се бави правном праксом, јер је схватио „да није рођен за то“, али се зато још као студент посветио Римском праву и античким темама, организовању стручних студентских скупова и тако ушао у академске воде.

Како каже имао је срећу да су његову жељу за академским радом и бављењем правном историјом препознали његови професори, Љубица Кандић, Обрад Станојевић и Драгомир Стојчевић и дали му шансу да остане на факултету и увели га у свет међународних стручних организација.

– Доводили су највећа светска имена на Правни факултет, а ја сам од сваког од њих по нешто научио. Касније сам ја преузео улогу онога ко је остваривао богату научну међународну сарадњу и трудио се да сада ја моје младе колеге упознајем са врхунским стручњацима – прича Аврамовић.

Из перспективе декана присећа се времена у коме је студирао и пореди га са не тако новим болоњским системом школовања. Како каже, није се много тога променило – и пре 50 година студенти Правног су имали предиспитне обавезе, мада је било мање рокова, укупно три, али се „све то није квантификовано кроз бодове, важан је био квалитет“.

– Главна мана данашњег студирања је што велики број студената има само циљ да са што мање напора дође до диплом. „Болоња“ је допринела ерозији квалитета студирања на рачун квантитета. Пребројавање бодова и разне математичке калкулације са бодовима су постале главна опсесија студената, уместо да се размишља о томе које предмете треба положити и шта треба понети у живот – каже Аврамовић.

За декана Правног факултета Сима Аврамовић изабран је 2012. године. Како каже осим много рада, искрене посвећености и љубави према институцији, за и избор на ту функцију, на којој је већ два мандата, била је важна и подршка колега које су веровале да је у стању да води тако комплексну и важну институцију.

– Године за пензију су пристигле, а и да нису, не бих се трећи пут кандидовао. И ово је много, и за мене, а вероватно и за још по неког – каже Аврамовић, одговарајући на питање да ли ће се поново кандидовати за функцију декана.

(Текст је преузет из недељника „Врањске“)

Објављено под Вести | Коментари су искључени на Аврамовић: Емотивна веза са Врањем

Индентитет Врањанаца кроз Борина дела

Sanja Zlatanović

Сања Златановић

Етнолог и антрополог Сања Златановић каже да људи слику о Врању и Врањанцима најчешће формирају кроз књижевна дела Боре Станкоића, а нарочито кроз филмске и позоришне адаптације тих дела. Она додаје да и сами Врањанци негују и подржавају ту слику о себи и свом граду и да та слика игра кључну улогу у начину на који Врајанци дефинишу свој локални идентитет.

– Врање је град који има богате слојеве стварности, с обзиром на то да су га обликовали различити културни утицаји. Али се слика о њему „изнутра“, од стране самих Врањанаца, а добрим делом и „споља“, од стране других, везује само за један део његове прошлости и само за оријенталистички обојене симболе и мотиве изведене из књижевног дела Боре Станковића – каже Златановић.

Објавила је више од 50 научних радова у земљи и иностранству, али је међу њеним првим истраживањима, на магистарским стдијама било изучавање врањских свадби, па је 2003. године објавила књигу “Свадба – прича о идентитету: Врање и околина”.

Она појашњава да је свадба најважнији и по садржини најбогатији ритуал у животном циклусу појединца у култури Србије и да се кроз свадбу изражава друштвена стварност, да се кроз њу виде економски и родбински односи, положај жене, верска опредељеност.

– Последња деценија 20. века у Србији је обележена такозваним „повратком традицији“. Од 1990. долази до наглог пораста венчања у цркви, „блок“ песама с националном тематиком је био обавезан. Свадба попут осетљивог инструмента одражава дубоке друштвене процесе и потресе – каже Златановић.

Као специфичност врањске свадбе Златановић издваја улоге младе и свекрве.

– Посебно занимљиво да две жене – свекрва и млада – имају своја кола: „свекрвино коло“ и „снашкино коло“. Само оне две су у ритуалној одећи, визуелно издвојене од других: млада у венчаници, свекрва у фути или у костиму црвене боје, с обавезним црвеним цветом у коси. Свекар и младожења су обучени свечано, али нису обележени одећом. У извесном смислу, они су у сенци двеју жена. Свадбени ритуал својим симболичким језиком речито изражава скривене аспекте патријархалног друштва – каже Златановић.

На свечаностима и весељима обавезан блок врањских песама, али само оних које су медијски заступљене, док су оне друге сасвим непознате.

– У Врању, али и у Србији, веома су омиљене песме које важе за „врањанске“: „Мито, бекријо“ и „Волела ме једна Врањанка“ – обе новокомпоноване, настале у другој половини 20. века, али тематски везане за Врање – каже Златановић.

ВРАЊЕ ЈЕ МОЈ ТЕРЕН

Сања Златановић рођена је 1972. године, одрасла је у Врању, где је завршила основну школу и Гимназију “Бора Станковић”, а после студија у Београду родном граду се враћа и као месту које истражује.

– Моја везаност за Врање је дубока и вишеструка. У Врању сам провела детињство и рану младост, и носталгично сам везана за тај период свог живота. У Врању живе моји родитељи, сестра и њена деца, а за све њих сам такође дубоко везана. Врање је и мој „терен“, с обзиром да сам ту обављала вишегодишња континуирана истраживања. Сваки истраживач има посебну везаност за подручје свог теренског рада – каже Златановић.

Она додаје да у Врање долази кад год може, али да то није онолико често колико би желела и да највћи део боравка проводи са родитељима, јер јој они највиш недостају.

– Уживам и у шетњама градом, погледу с Пржара и мирису врањских башти, које је Бора Станковић тако верно описао. Увек сам и истраживач на терену, па настојим да пратим промене у граду и разумем њихову динамику. Свет у коме живимо се радикално променио у последњих двадесет година, па тако и Врање. Веома је занимљив спој глобалних утицаја и локалног колорита – каже Златановић.

* Златановић је дипломирала, магистрирала и докторирала на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду. Тренутно ради као научни сарадник Етнографског института САНУ.

(Текст преузет из интервјуа са Сањом Златановић, објављеном у недељнику “Врањске”)

Објављено под Вести | Коментари су искључени на Индентитет Врањанаца кроз Борина дела

Живот посвећен музици

 

Дејан Деспић

Академик Дејан Деспић

Деспић је одрастао у Београду, у Професорској колонији, у високо образованој породици.

Његов отац био је рударски инжењер који се школовао у Аустрији, а мајка, Врањанка, студирала је стоматологију и оперско певање у Прагу као стипендисткиња краља Александра. Деспић каже како је мајка прелепо певала, али је оперу морала да заборави по жељи свог супруга.

Он се у клавир и музику заљубио за време Другог светског рата, док је, са 14 година, похађао тада осмогодишњу гимназију.

– Моји родитељи некако су успели да 1944. године набаве клавир и ја сам почео да похађам приватне часове код извесне Данке Станисављвић која је становала у близини. Да нисам имао клавир вероватно се не бих ни определио за музику, пошто сам се, као младић, бавио цртањем и носио се мишљу да одем на архитектуру. Када сам почео тако аматерски, почетнички, да стварам записе осетио сам неку привлачност компоновања и изгледа да нисам погрешио – каже Деспић.

Његово гледање на живот и рад у многоме је дефинисала тема матурског рада у гимназији: „У раду и стваралаштву лежи смисао живота“, коју је прихватио као своју животну девизу.

– Рад и стваралаштво, али не било који рад, него рад који даје неке плодове у одређеној области, то је моја преокупација целог радног века. Све што сам радио у музици, али и књиге које сам писао, радио сам полазећи од принципа да само тај рад и то стваралаштво које користи другима имају неки смисао.

БЛИЗАК ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ

У каријери дужој од 60 година Деспић је написао око 250 композиција и неколико десетина књига о музици и музичким инструментима, а његова дела извођена су и штампана у Србији и иностранству. Каже да не може да замисли да живот проводи у беспосличењу, да и данас ради на рачунару, ако треба и даноноћно, стварајући нешто ново и да ће тако бити док га буде било.

– Ево, дошао сам до краја и могу с поносом да кажем да сам допринео нешто овој средини. Време ће судити, поготову што се тиче музичких дела. Време увек чини праведан одабир онога што је вредно. Поједина моја дела су, ако смем да кажем, постала популарна. Ноктурно Опус 5, који сам компоновао на првој години студија, се и дан данас изводи, на моје велико задовољство. У том погледу могу да спокојно отпутујем, све то доказује неку вредност и смисао мог ангажовања на разним пољима. Све то није било залудно – сумира Дејан Деспић.

Он додаје да је увек обраћао пажњу на своју публику, да његова музика буде блиска обичним људима, и да се због тога никада није бавио авангардном или експерименталном музиком која је била у успону у времену када се он формирао као композитор, ’70-их и ’80-их година.

– Ја сам увек имао на уму да то што радим буде доступно, не само музиколозима и стручњацима који ће то да објашњавају, него да буде пре свега квалитетно, а по могућности да буде и блиско обичном човеку, слушаоцу који није професионално обучен. Треба наћи равнотежу измђу квалитета и блискости обичном човеку. Музика постоји да би је неко слушао и изводио – објашњава академик.

Веома цени извођачку уметност и многа своја дела је посветио извођачким ансаблима, али и младим извођачима, међу којима су Концерт за Наташу, написан за касније познату пијанисткињу Наташу Вељковић, Скерцо за Ирену, посвећен младој виолончелисткињи Ирени Јосифоској, као и Музика за Соњу, посвећен пијанисткињи и кларинетисткињи Соњи Молчанов. Поред тога воли да своју музику прилагођава различитим инструментима.

– Има пуно случајева да сам се оријнтисао на појединце или ансамбле као извођач, све то има вредност, поготово када наиђете на те младе, а веома талентоване и успешне извођаче, онда то посебно инспирише на писање нових делаа – каже и додаје да у Србији таквих младих људи увек има.

Највише воли камерну музику, „без велике буке и параде, интимни свет који човека испуњава финим доживљајима, ако се пажљиво окрене ка томе“, али додаје да не гаји илузије да ће таква музика превладити над „другим светом“ масовне културе.

– Ја се трудим да доживљај моје музике буде финији, дискретнији, садржајнији, лепши. Сматрам да музика пре свега треба да буде лепа, у оном смислу у коме је то класична, или старија квалитетна музика. То су та два света у којима и са којима живимо, који се ретко додирују, а камо ли преклапају – каже Деспић.

Композитор је свој 80. и 85. рођендан прославио великим концертима

– Можда ћемо тако дочекати и 90 – нада се уз осмех.

КОШТАНА, ВЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА

Дејан Деспић је Врањанац по мајци. Она је унука Митке Стајића, који је послужио као инспирација Борисаву Станковићу за лик Миткета у делу „Коштана“, па је његова веза са тим делом, али и ликом Коштане, веома јака и уједно представља његову везу са Врањем.

Једна од његових најизвођенијих композиција је Коштанина песма написана за клавир и виолину, на бази записа песме „Да знајеш мори моме“, али је дело „Коштана“ било присутно кроз цело Деспићево стваралаштво.

– Та личност је врло интересантна и са разних страна се може третирати. Основна, сада и моја мисао, која се везује за Коштану је жал за младост, односно та пролазност живота и тежња да се он иживи на што потпунији начин и све оно што се томе супротставља. То је једна посредна веза, али ја је осећам као прилично јаку. Жал за млаост се осећа када младост прође или пролази, тако да је мени то мото у читавом стваралаштву, ту и тамо се провлачи та једна нит везана за Коштану – објашњава.

МИТКЕТОВ ПРАУНУК

Као своју највећу везу са Врањем, поред родбинских, Деспић види дела Борисава Станковића и показује записе своје тетке „Деда Миткина смрт“ у којима се говори о породичној трагедији када је Митке Стајић, након свађе са синовима, јатаганом тешко ранио своју жену Софку, а затим извршио самоубиство пиштољем.

– То је дакле прави крај „Коштане“ и чуди ме да Бора то није уткао у своју драму, јер је то права завршница сваке драме или опере. То је само остало као запис из наше породице. Интересантно је како се та прича завршава, узбудљиво на неки начин. То је реална веза и мене и моје породица са делом Боре Станковића, које је толико популарно – објашњава Деспић.

Он додаје да, иако је његова мајка била Врањанка, он никада није био у Врању.

– Сећам се да сам једном пролазећи за Грчку застао у мотелу на друму, али у самом граду никада нисам био – признаје.

 БОРБА ПРОТИВ НЕПРАВДИ И ЛАЖИ

Дејан Деспић је доспео у жижу јавности након враћања Награде Града Београда и новчаног прилога који је уз њу ишао, уз писмо градоначелнику Синиши Малом, у коме образлаже да награду враћа након што су спортисти који су освојили медаље на Олимпијским играма награђени дестинама хиљада евра, док обични грађани “једва састављају крај с крајем”, и док се остале гране у држави плаћају много мањим износима.

Он каже да се увек борио против неправди, лажи и подвала, „којих је у Србији било на претек у претходним деценијама“ и да му је у овом случају „прекипело“. Сматра да одјек који је прича о враћању награде створила у јавности, нешто што вреди.

– Спортисти треба да добијају награде. Али, побогу ради се о милионима, наспрам људи који гладују. Та неправда ме определила да иступим тако и на неки начин је то одјекнуло у јавности. Требало је да одјекне, то сам зато и рекао – признаје Деспић.

(Текст преузет из недељника „Врањске“)

Објављено под Вести | Коментари су искључени на Живот посвећен музици