ПРАТИТЕ УДРУЖЕЊЕ ВРАЊАНАЦА НА:

Слава удружења – Свети Атанасије Велики

Завичајно удружење Врањанаца у Београду је од свог оснивања 1921. године славило Светог Атанасија Великог, као успомену на ослобођење Врања од Турака 31. јануара 1878. године. Са прославом се прекинуло 1942. године, а поново отпочело тек 31. јануара 2019 године. Од те године, домаћини славе били су Драган Микић, Ненад Трајковић, Горан Станковић, Божидар Дингарац и Мирољуб Алексић. На прошлогодишњој прослави славе у хотелу „ИЗВОР“ у Аранђеловцу за домаћина славе Свети Атанасије Велики 2024. године прихватио се господин Милан Златковић, заменик председника Управног одбора удружења.

Свети Атанасије Велики
Домаћин славе Златковић и председник Удружења Микић

Са домаћином славе господином Златковићем славски колач је пресекао јереј Марко Мудрић у цркви Светог великомученика Георгија на Бановом брду у Београду.

Чланови удружења окрећу славски колач       
Домаћин славе, јереј Мудрић и гости на слави  

Овом свечаном чину присуствовали су председник удружења проф. др Драган Микић и чланови руководства Удружења, међу којима и господин Мирољуб Алексић, власник АЛКО групе. Испред Општине Чукарица црквеном обреду присуствовао је господин Миљан Ћеранић, општински већник за образовање и односе са верским заједницама.

Свечани славски ручак је организован у ресторану „Вук“ на Бановом брду у Пожешкој улици бр. 65

Милан Златковић и Миљан Ћеранић стоје, поред зида седе Драган Микић, Мирољуб Алексић, Драгана Дивац, Дејан Алексић, Ивица Станковић, Десимир Смиљковић, Властимир Тасић, Слободан Јанковић и Марија Ђорић

Пре свечаног ручка, након обраћања председника Завичајног удружења краћи говор одржали су домаћин славе и већник општине Чукарица.  

За домаћина славе Свети Атанасије Велики 2025. године прихватила се члан Управног одбора проф. др Марија Ђорић.

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Врањанско вече по четврти пут у Каравукову 24.02.2024.

Наши драги пријатељи и земљаци из Каравукова по четврти пут организују манифестацију Врањанско вече, уз позив:

Драги наши Врањанци, позивамо Вас да будете наши гости на четвртој Врањанској вечери  24. фебурара 2024. године у ресторану „Кеки“ у Каравукову које организује Културно-уметничко друштво „Борисав Бора Станковић“.

Као и протеклих година обећавамо угодну забаву уз културно-уметнички програм, врањанске специјалитете и оригиналну врањанску песму за коју ће бити задужени Чеда Марковић, Звездана и оркестар Ивана Макевића из Београда.

У нади да ћете се одазвати нашем позиву, са нестрпљењем вас очекујемо.
За све додатне информације контакт телефон 064/130-33-75


Председница Културно уметничког друштва,
Виолета Стојиљковић   


Као и ранијих година радујемо се манифестацији у Каравукову  уз лепе жеље и поздраве.
Нека је на радост земљаци!

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Организација Врањске вечери 23. марта 2024. године

Поштовани чланови Завичајног Удружења Врањанаца у Београду ЖУТО ЦВЕЋЕ, драги Врањанци и Врањанке и пријатељи Врањанаца,
У склопу обележавања  манифестације Дани Врања и врањског краја у Београду (18 – 24. март 2024) традиционално Врањско вече заказано је за суботу, 23. марта 2024. године са почетком у 19,00 часова у ресторану Језеро (Jezero by Azzaro) на Ади циганлији. Максималан број гостију заједно са извођачима је 600, а трајање забаве је 6 сати.

Врањско вече 2023. године

Паркинг за госте Врањске вечери је обезбеђен и бесплатан је уз обавезну валидизацију картица. Госте ће забављати трубачки оркестар и бенд из Врања, познати певачи и глумци, Врањанци,  са фолклорном групом.

Цена карте ће бити 5.500 динара, а подразумева и неограничену количину богатог избора хране и пића.

Са резервацијом карата ће се отпочети од 10. јануара 2024. на мејл drmikic@gmail.com

Додатне информације се могу добити на телефоне:
+381 63 210 985; +381 63 7795 198; +381 65 4887 777;
+381 65 8929 010 и +381 65 9995 799;

Нове информације, пре свега подаци о  месту куповине карата и могућностима плаћања, као и начину уплате чланарине уследиће накнадно.
Врањско вече ће и ове године имати хуманитарни карактер.

Председник Удружења

Проф. др Драган Микић

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Представници Удружења на сајму наоружања и војне опреме „ПАРТНЕР 2023“

Једанаести по реду међународни сајам наоружања и војне опреме „Партнер 2023“ одржан је од 25. до 28. септембра у три хале Београдског сајма – хали 1, 4 и 2а. Покровитељ манифестације било је Министарство одбране Републике Србије, а суорганизатори су били „Југоимпорт–СДПР“ и Београдски сајам.

Са сајма норужања и војне опреме „ПАРТНЕР 2023

Ове године било је 154 домаћих и страних излагача и више од 7.000 професионалних учесника и посетилаца. Приказано је више од 170 различитих типова крупних средстава наоружања, од којих је 27 група новитета које су развили Војнотехнички институт и групација Одбрамбене индустрије у државном власништву. На сајму су били изложени и производи водећих европских компанија из Француске, Немачке, Италије, Аустрије, Турске, Швајцарске, Ирана, Финске, а халом 4 је доминирало више технолошких гиганата из Народне Републике Кине.

Сајам је отворио потпредседник Владе и министар одбране Милош Вучевић, који је потом обишао излагаче

Посетиоци су могли да виде шта је све домаћа памет и војна индустрија изнедрила у протекле две године. Доминарала су артиљеријска средства, беспилотне летелице и разни типови борбених возила.

Цеви самоходне топ-хаубице 155 мм НОРА Б52 дуге 52 калибра – која је приказана у три верзије – високо су се уздизале под куполом сајма

 Поред ње су били ракетни системи артиљерије – модуларни и дигитални „Огањ“, „Тамнава“, а у складном кружном низу ређала су се бројна борбена возила од чијих смо точкова били једва нешто вишљи. Ту су биле унапређене серије фамилија – „Лазар”, „Милош”, МРАП, разни БоВ-ови чија је производња у пуном замаху, оклопни транспортер и разне надроградње.

Приказан је и велики број возила НТВ (ново теренско возило) у најразличитијим наменама – НТВ са уграђеним гониометром – ВЕРА, НТВ као командно возило за беспилотне летелице  „Врабац“ и „Осица“, НТВ као носач даљински управљаног лансера за  противваздушне ракете, тзв. лансер МТУ 4 даљински управљани, НТВ на који је постављена ракета „Мистрал“, па и НТВ у форми багија, отворен.

Пажњу су привукле и разне варијанте беспилотних летелица и дронова који су се с времена на време њихали над главама посетилаца. „Пегаз“ је био најрепрезентативнији, потом „Врабац“, па „Обад“, „Осице“, разни мали комерцијални дронови, а били су приказани и антидрон системи и разни ометачи.

Фамилија беспосадних платформи „мали Милош“ увек привлачи погледе, а на овом сајму је обогаћена са последњим моделом – ултралаким, који тек треба да заживи.

Министар Вучевић на штанду „Јумка“

Један од сталних излагача који сваке године својом разноврсном понудом привлачи пажњу је ПК „Јумко“ из Врања. На сајму је изложио своје стандардне униформе М10, али и нове униформе за извиђачко-обавештајне и диверзантске јединице. Били су приказани маскирни
огртач за термалну заштиту војника, џили одело за снајперисте, затим разне врсте ранчева, патролни, модуларни ранац, мреже за маскирање технике и људства, мали и велики маскирни комплет, прекривке за возила за заштиту у ИЦ, термалном и радарском делу спектра. „Јумко“ је први у земљи урадио шлем од полиетилена високе молекуларне масе, који је по неким својим специфичностима далеко бољи од неких досадашњих решења у смислу тежине и века трајања.

Поред програма за потребе Војске, „Јумко“ ради и нове моделе униформе за потребе саобраћајне полиције, граничне полиције, специјалне антитерористичке јединице САЈ, жандармерије и кобре.

Микић и Златковић на штанду „Јумка“
Директор „Јумка“ Б.Трајковић са председником Удружења Д.Микићем

Штанд познатог врањског произвођача обишле су бројне делегације, а у два различита дана посетили су га и чланови Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“. Председник Удружења проф. др Драган Микић и потпредседник Управног одбора дипл.прав. Милан Златковић, разгледали су штанд и разговарали са директором Браниславом Трајковићем и другим руководицима „Јумка“.

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Кулинарске чаролије из Врања

Politika logo

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Риста Симоновић Гочобан: „Врање-вечна тема“

Познавање прошлости и културе сопственог народа омогућава читаоцима да разумеју садашњост, препознају процесе који воде будућности, сазнају ко смо и какав траг настојимо да освојимо о себи и времену у коме смо живели и онима који долазе после нас, а то потврђује овај рукопис, поручио је академик Љубодраг Димић, у рецензији за књигу Риста М. Симоновић Гочобан, Врање – вечна тема, која је представљена у Дому Војске у Врању.

Foto Vranje News

Профил

Риста М. Симоновић (Врање 1908 – Врање 1998), познат по породичном надимку Гочобан, био је по образовању правник, по занимању адвокат, судија и управник Државног архива у Врању, а по интересовању историчар, књижевни критичар, новинар, библиофил. Завршио је гимназију у Врању, потом дипломирао на Правном факултету у Београду 1935. Испите је полагао код Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића, Драгољуба Јовановића, Лазара Марковића и других. С некима од њих се касније дописивао. Године 1937. постао је адвокатски приправник. Након учешћа у рату, радио је у Окружном народноослободилачком одбору и као судија у Окружном суду у Врању. Марта 1953. отворио је адвокатску канцеларију у Косовској Каменици, а затим био адвокат у Босилеграду и Владичином Хану. Године 1962. основао је Државни архив Врања, чији је директор био до пензионисања. Године 1967. отворио је прву Борину недељу у Градском парку у Врању. Отишао је у пензију 1973. За свој вишедеценијски рад у култури и друштвеном животу Врања добио је више награда, а међу њима и Седмосептембарско признање града Врања. Умро је 19. маја 1998. у деведесет првој години живота. Његово најзначајније дело је Друштвена историја Врања, од краја 19. до краја 20. века (2013). Рукопис су за штампу приредили Слободанка Младеновић, Симон Симоновић, Бранислав Симоновић и Томислав Симоновић, његова деца. &

Академик Димић, који је био планиран као један од саговорника на овој књижевној вечери, није се појавио из оправданих разлога, али је поручио да „посебну целину у рукопису Риста М Симоновић, Врање – вечна тема представља део књиге посвећен животу и делу Боре Станковића. „У тим деловима текста указано је на допринос Ристе Симоновића разрешењу бројних недоумица, нетачности, стереотипа, важних али заборављених питања везаних за живот и стваралаштво тог значајног српског писца.

Риста Симоновић био ја аутор најпотпуније биографије радова о Бори Станковићу, која је била темељ сваког даљег бављења том значајном личношћу српске културе. У овој књизи, такође, саопштени су многобројни иисторијски подаци о Врању, о архивским и библиотечким фондовима, који садрже документе о овом граду и институцијама које су у њему радиле. У исто време садржај текста говори о Ристи Симоновићу, као спасиоцу и чувару културно-историјских споменика у Врању.

Говорећи на промоцији, слависта Роберт Ходел, по рођењу Швајцарац, професор на немачким универзитетима и преводилац приповедака Борисава Станковића, рекао је да се у превођењу и проучавању књижевног опуса Боре Станковића често, када је реч о фактографији и подацима, ослањао на рад и дела Ристе Симоновића Гочобана..

Foto Vranje News
Драгољуб Којчић и Томислав Симоновић

Очи Ристе Симоновића биле су очи орла, оног белоглавог супа, рекао је на промоцији књиге филозоф Драгољуб Којчић.

„То је карактеристика људи који живе на бранику, или у етно контактним подручјима, или на границама, и који увак посматрају.
То не мора да буде граница према Отоманском царству или граница према Призренској лиги, то може да буде и граница између живота и смрти“, казао је Којчић, некадашњи директор Завода за уџбенике.

Аутор ове књиге Томислав Р. Симоновић је изданак Врања, нагласио је Којчић и додао да он „све наше заблуде и грешке исправља – случајно или намерно“.

„Он враћа светлост у нашу самоспознају“, казао је Којчић.

Foto Vranje News

Аутор књиге Томислав Р. Симоновић, син Ристе Симоновића,најдуже се задржао на једном сегменту истраживања његовог оца у вези са отклањањем дилеме у погледу године рођења најпознатијег Врањанца Борисава Станковића.
„Мој отац је имао увид у документ са ознаком В-960, који се налази у Архиву Србије, у коме је Бора Станковић, по повратку из Дервенте 1916. године, у присуству два сведока – јемаца, дао писану изјаву на две стране, коју је сам потписао, у коме наводи да је стар 42 године. Када се то одузме од 1916, испада да је рођен 1874. године“, рекао је Симоновић.
Ходел се надовезао на ову тему, подсетивши да се Бора Станковић и сам шалио када је у питању његова година рођења.„Рекао је једном приликом: Ја имам толико датума рођења да нећу никад умрети“, подсетио је Ходел на Борине речи.

После промоције књиге, Врањанци су у Дому Војске могли да погледају поставку под називом Култура сећања – изложба фотографија и докумената из личне архиве породице Симоновић.

Foto Vranje News

Изложбу су приредили Мирослав Симоновић и архивиста Мирољуб Миша Стојчић

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Представљена монографија „Укуси Врања“

Корице монографије

Укуси Врања и у Београду

Монографија Укуси Врања после премијерног представљања у окриљу Врања имала је и своју премијеру у Београду. За њен успех својски, ентузијастички се потрудио тим у организацији Завод за проучавање културног развитка.

Искуство каже: “да се о бојама и укусима не расправља“ тако да сваки укус (као и боја) сам по себи није упитан. То се може прихватити и за укусе Врања (као и симболичну жуту боју-жутог цвећа и легендарних врањских дуња). Стога све нај нај за  подухват и све пружено и даље добачено и одскочено од уобичјеног стандарда. Наравно, мерено објективно, професионано и  по мало навијачки завичајно, емотивно, субјективно и арбитрарно..

У већини случајева скоро свака књига и сваки труд заслужују пажњу и похвале.

То се оправдано може потврдити и за труд више аутора прилога (Ива Латковић, Милан Здравковић, Марија Витац, Гордана Горка Ристич, Снежана Трајковић, Ивица Цветковић, Данијел Костић и Мирослав Цера Михајловић) и посебно за ентузијазам уредничког тандема др Јелене Ђорђјевић и Дејана Загорца.

Такође заслужене похвале не изостају како за ауторску  опрему књге (формата А-4)  на 120 страница са колор фотографијама (Ненада Станковића Сердара и фундуса Туристичке организације) зналачким уклопљених са текстовим ( од стране дизајнерке Ане Јовановић).

Представљање монографије у Београду

Промоција је учинило квалитетнијом вишеструко  и вишезначно (туристичко, кулинарско, културолошко. итд) скретање пажње на њене валере од компетентних и референтних говорника.Међу њима су били и представници министарства која су подржала пројекат. Такође и извесна спонтана интереактивност са присутним званицама у оквиру које је Чеда Марковић бурно и топло поздрављен дао свој предлог о репрезентативном врањском  менију у локалним ресторанима. Томе се придружио  и потписник овог прилога са идејом да „се не меримо само као џивџан на његов кантар“ него да се потрудимо и  интернационализујемо специфичне завичајне вредности (у центрима лобирања попут Брисела) и тако стичемо, не само за Врање већ Србију симпатије и пријатеље којих увек може бити од добронамерних људи.

Говорници на представљању монографије

Добар гест  издавача и органиатора представљања публикације Укуси Врања (Завод са партнерима) била је пригодна дегустација специјалитета са врањских трпеза у верзији ресторана (Моравче и Градска Кафан) и пића  из  винарије Стари Дани и дестилерије Златна Лула. Уз добро вино и иде и песма па је Чеда и запевушио и употпунио пријатност. Као и у неким другим приликама, медијско интересовање није било велико онолико колико заслужују позитивна дешавања. Ипак, Радио Београд, је забележио догађај  суптилним прилогом  искусног новинара Снежане Младеновић који је својеврсна подршка Врању.

Иако када је у питању завичај ваља имати пуно разумевање и оправдање за неке  ситније пропусте и мањкавости , може се добронамерно  указати (без да се ич сеири) на могућа побољшања. Сугестија је да се тираж од 300 примерака дуплира. Једноставно разложно, публикација заслужује да се нађе у скоро свакој кућној библиотеци, поготову у оним породицама које имају школску децу. Двојезичност у публикацији (српски и енглески ) у пожељном другом проширеном допуњено издњу, би се могла рационализовати са резимеима на више страних језика и са  по двадесетак примерака на језицима најчешћих иностраних посетилаца Врања. Публикација би добила пунији садржај  употпуњена текстом и фотографијама у вези са врањским дуњама (посебно кулинарским специјалитетима и прерађевинама). Уз то  се могу додати и пробрани посни  рецепти из колекције манастира Прохор Пчињски.

Савремени приступ и ера интернета подразумевају  да и у оваквој публикацији буду обухваћени релевантни интернет извори укључујући неизоставно сајт врањско удружења „Жуто Цвеће“

Ма колико било незахвално издвајати појединце из тима, то се може с правом и оправдањем  учинити за уредничко ангажовање (умом, срцем и душом) и  посебно за ауторски текст др Јелене Ђорђевић: “Моје Врање –место где мирише Жуто Цвеће“

Тај профињени емотивно-чињенични и веома питки и пријемчљив текст, не само  сазнајно и маркетиншки, завређује у пуној мери да се нађе на нашем сајту и специфични пасаж о легендарном историјату ,односно  прича о предоминацији жутог цвећа и прерастања знаменитих латица у један од симбола Врања и нашег удружења.

Удружење би могло у оквиру својих активвности  да у наредној години, у сарадњи са Заводом (и актерима на пројекту) у Новом Саду или/и Каравукову буде суорганизатор нових премијерних промоција .

Слободан В. Стојановић

П.С.
Што се садржаја монографије тиче, он се као ни филмски, неће намерно препричавати, поготову кулинарски део. Дата је само копија, па остаје да радознали завире и лично виде – чега све има и можда нема. Уз то иде и идеалистичка порука, да би многи волели (као и ја) да младе домаћице послуже самостално урађено неки специјалитет, по неком од рецепата њихових мајки и бака.

МОЈЕ ВРАЊЕ – МЕСТО ГДЕ МИРИШЕ „ЖУТО ЦВЕЋЕ“

Посвећено мојој нани Јулки и мојој мајци Снежани

Мали симпатични град на југу Србије – Врање, „град са душом“, град са традицијом који плени и осваја својом живом и необичном културом. Данас захваљујући напорима Градске управе Града Врања – Унеско креативни град на пољу музике. Град који сетним звуцима, опија севдахом, топлом атмосфером опчињава сваког путника намерника који се нађе у овој малој енциклопедији специфичне културе живљења. Од турске касабе, до модерног и живог града који је прекретница на размеђи путева.

Врање, град који вас најпре привлачи својом аутентичношћу и специфичним староградским духом, који је жив и неухватљив, мистичан. Оријентална баштина додатно интригира и опија све оне који се одваже на пут једног другачијег, живљег и истајнијег упознавања врањске културе. Културе која се не може научити из најсавременијих књига и литературе, него се једино може живети.

 Легенде и предања испредају се око овог интересантног места попут тананих нити најлепше свиле. Легенда о имену града како наводе из Туристичке организације Врања, која се данас труди да на најбољи могући начин очува традицију и успостави бренд града који живи са оним старим и сетним, који дише „душом“, једна је од најупечатљивијих. Град се некада у далекој прошлости заправо звао Голубиње, и то по имену знаменитог војводе Голубића који је управљао Врањем. Голубић је имао жену Врану и кад је, са кнезом Лазаром погинуо на Косову, уместо њега завладала је његова жена Врана, а Голубиње је тада добило ново име – Врање.

Постоји затим и она, Врањанцима омиљена, легенда о Жутом цвећу, која може бити и није легенда. У време Првог светског рата, када су француски војници пролазили кроз град, обратили су се једној баки на француском називајући јој добар дан. Бака је заливала цвеће и није добро чула нити разумела шта јој то говоре војници, мислила је да кажу божур (цвет црвене боје), а не бонжур (добар дан), бака им је одговорила да то није божур, већ Жуто цвеће. Отада је жута боја симбол града Врања.[1]

Излагање аутора монографије др Јелене Ђорђевић

После тог великог, највећег рата, јер већег оних година није било, наше су пра – мајке и баке училе како да победе оскудицу, како да победе и поносно прикрију сиромаштво, само оно материјално, јер духа смо увек имали, то нам богатство ни највеће војске света нису узеле… Оне су биле стамене жене, Врањанке, живи светионици, топле руке гостољубља које су изналазиле најлепше начине да дочекају госте… Да их укусима оплемене и очарају…

И данас, када се Врању задесите у гостима, Врањанке ће вас прво свакако послужити слатком и кафом, како топли домаћински обичај наших мајки и нана налаже, а после ће вас уз причу под лозом у врањској „башчи“, док вас опијају мириси расцветалог „жутог цвећа“ најчешће нуткати да пробате несвакидашњи укус свеже умешене самсе….  Питате се шта је то? Самса је чувена традиционална пита која се припрема у мом граду, преливена киселим млеком и белим луком. Старе врањанке самсом дочекују госте, а данас све чешће дочекују и испраћају студенте који се, опет, све ређе враћају у свој град… Научнике, лекаре, писце и уметнике, све оне који су из овог града отишли са сновима, а који своје загледане очи упиру доле, негде ка југу… На топлу самсу мирисало је детињство свих нас, топли студентски пакети, сачекани негде у Нишу, или даље у Београду. На железничким и аутобуским станицама, покисли и промрзли, неуморно смо проверавили ред вожње, док нам у кошчате руке не допадне мирисна кутија, а онда трк у стан, у неки скривени кутак, где откривамо наше благо, нашу тајну… У тим тренуцима слатког ишчекивања, шушкавог отварања пакета, радосног откривања тајни наниних и мајчиних ђаконија, спремљених за нас које учимо у „белом свету“ оживљавале су прохладне, тесне студентске собе и пуниле се надом, понеком скривеном сузом, али и великом снагом да се истраје. А те су ђаконије биле спремљене с љубављу, довољно различите да нас увек изненаде, и опет довољно исте да нас подсете на укусе дома, детињства… У глави су нам тада, одзвањале само речи наших мајки и Боре „бидни човек“. Данас, још понекад замиришу наши домови, кад нас носталгијом притисну сећања. Сећања жива попут садашњости, прашњаве успомене које нас враћају тамо, тамо где је све било снено и светло, младалачки раздрагано, а „биднали смо, неје да несмо“…

Учесници презентације

Моја сећања чувају један град сањалачког детињства, град у коме мирише младост и тајна, прве љубави и скривени пољубци, град са укусом прве чаше слатког вина, усана изгрижених од жеља, надања и снова, од пољубца…

Промрзле детиње руке и усне испуцале од сланих семенки на последњој премијери чувеног биоскопа „Слобода“ у неко невреме, зиму и студен, прва су моја сећања из детињства. Данас се Врањанци могу похвалити савременим и модерним позориштем, у којем гледају и најновија биоскопска остварења. Опет ми нешто старији позориште „Бора Станковић“ памтимо другачије… Од гимназијских кошкања по клупама, ко то има карте за чувене Борине позоришне дане, до цупкања у реду и чекања да се публика смести и да нас добри чувар позоришта, чувени чика Мића, човек крупних, топлих,  црних очију и вечно намрштеног лица, гунђајући себи у браду, пусти на последња слободна седишта, или чешће на степениште да крадом гледамо представу. Увек се Мића, пазећи да не неког не заборави, стрпљиво провлачио између нас, пет минута пре краја с реченицом: „Деца, да си идете…“ И одлазили смо заиста, само мало даље у Талију, место где се после представа окупљају глумци, пребројавајући неке ситне новце за последњим, малим столом у углу, за нас гимназијалце… А онда, када није било премијера и представа, било је ту и првих гимназијских љубави, скривених пољубаца… до пола испијеног црвеног вина, жеља и снова… И све је то нетрагом нестајало… јер ни ми нисмо вечни, ни наши снови, понеке наше жеље можда јесу…

Жеље које су у сјајним очима тадашњих гимназијалаца сањане под ведрим небом, негде на чувеним трибинама, или на бродићу у Градском парку… Данас више нема трибина, ни бродића, данас је то модеран, леп и уређен парк… Парк ког би пожелео сваки велики и модеран град. Нема ни наших снова и жеља, данас су они постали стварност… и сви смо ми тада снени и замишљени, данас неки доктори, биолози, математичари… Неки људи које су пожелели велегради, који су знањем и дипломама бранили право да у туђем свету не буду туђи… Људи који се скрушено и тихо враћају месту где су своји, оном нашем једином, непресушном извору – граду који нас напаја и храни, мирисом и укусом младости, снова, нашем Врању…

У нашим двориштима данас и даље хлад праве оне пелцерисане лозе понете готово кришом из „башчи“ наших старих, и даље на понекој тераси трећег спрата мирише жуто цвеће, или се пркосно међу велеградским дрворедом платана шепури бели, калемљени јоргован, онако да штчи, да се зна, јер „мерак нема цену“… Сви они крију понеку, тајну, понеку љубав, неку „жал за младост“, ону слатку младост која се не враћа, која „не бива“…

Ништа вас нисам слагала, јер код нас „у Врање, нема лагање“, од „сто кила свињу, ће си добијете двеста кила ма’с“, а не дај Боже да берете крушке, јер шта ћете са дршкама…

др Јелена Ђорђевић



[1] Извор: Сајт Туристичке организације Града Врања,  https://turistickavranje.rs/index.php/2018/08/03/legende-i-predanja/

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Борини позоришни дани 21. – 28. октобар

Borini pozorišni dani

Објављујемо распоред позоришних представа у периоду одржавања БПД у Врању. Молимо чланве који се одлуче да погледају одређене представе да се пријаве, ради резервације и куповине карата.

Хвала и поздрав свима !

Председник Удружења Драган Микић


Борини позоришни дани, Врање

ПОЗОРИШТЕ У ТРАУМАТИЗОВАНОМ ДРУШТВУ

Момчило Настасијевић, КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ, режија Соња Петровић, Српско народно позориште и Центар за развој визуелне културе, Нови Сад, Србија(22.10.2023.)


Виљем Шекспир, РИЧАРД ТРЕЋИ, режија Дејан Пројковски, Новосадско позориште, Ујвидеки синхаз, Нови Сад, Србија (23.10.)

Тадеуш Слобођанек, НАШ РАЗРЕД, режија Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду, Србија(24.10.)

Хенрик Ибзен, НЕПРИЈАТЕЉ НАРОДА, режија Нина Николић, Македонски народни театар, Скопље, Северна Македонија (25.10.)


Јуре Карас, РЕАЛИСТИ, режија Матко Рагуж, Театар ЕXИТ, Загреб, Хрватска (26.10.)

Аристофан, ПТИЦЕ, режија и адаптација Кокан Младеновић, Позориште „Чики Гергељ“, Темишвар, Румунија (27.10.)


Борис Лијешевић, Федор Шили, ШТА ЋЕ БИТИ СА СВИМА НАМА, режија Борис Лијешевић, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењањин, Србија(28.10.) у част награђених

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Сарадња Удружења са Општиним Чукарица

19. септембар 2023.

ПОСЕТА ДЕЛЕГАЦИЈЕ УДРУЖЕЊА ВРАЊАНАЦА У БЕОГРАДУ „ЖУТО ЦВЕЋЕ“ ОПШТИНИ ЧУКАРИЦА

Делегација Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ је 19.09.2023. године реализовала састанак са руководством београдске Општине Чукарица. Том приликом, Драган Микић, председник Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ и Милан Златковић, заменик председника Управног одбора поменутог удружења, састали су се са Срђаном Коларићем, председником Општине Чукарица и Александром Благојевићем, општинским већником задуженим за невладине организације и за односе са удружењима грађана и културу.

Драган Микић је најпре упознао руководство Општине Чукарица да се од почетка 2023. године седиште Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ налази у просторијама компаније „Alco Group“, на адреси Пожешка бр. 65б на поменутој општини. Он је истакао да наведено удружење има традицију постојања и рада у Београду дужу од једног века и  да је у актуелном периоду превасходно било ангажовано на плану окупљања и друштвеног организовања грађана који су рођени Врањанци или су пореклом из врањског краја, или су пријатељи Врањанаца, и то путем њиховог повезивања, дружења, и спровођења активности на афирмацији вредности Врања и неговања традиције говора врањског краја. Микић је као најзначајнију активност Удружења издвојио организовање манифестације „Дани Врања у Београду“ која се одржава сваке године у пролеће, и током које се реализује низ културно-уметничких и забавних дешавања, а традиционално се завршава догађајем „Врањско вече“, на којем се у неком од престоничких ресторана окупи по неколико стотина љубитеља врањске традиције.

Срђан Коларић је изразио задовољство да се седиште Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ однедавно налази на подручју општине Чукарица, при чему је исказао отвореност за међусобну сарадњу, у ком смислу је истакао могућност стављања на располагање удружењу адекватних простора који су у надлежности општине Чукарица за потребе организовања друштвених активности, скупова или културно-уметничких догађаја, и то превасходно просторија у оквиру Културног центра Чукарица, Театра на брду и Галерије 73. Поред тога, Коларић је потенцирао да Удружење „Жуто цвеће“ као организација са седиштем на територији општине Чукарица може почетком сваке године да конкурише за добијање финансијских средстава за реализацију одговарајућих пројеката из свог делокруга рада.

Делегација Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ је председнику Општине Чукарица уручило монографију „Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921. – 1941.“, а током састанка договорено је да представници поменуте општине у предстојећем периоду посете просторије Удружења.

ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА УО УДРУЖЕЊА    Милан Златковић                   

ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА Драган Микић

Достављено: Председнику Удружења, заменику председника и члановима УО, председнику и члановима НО, члановима Савета, Архиви                                              

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Позивамо вас на представљање књиге и изложбу

Поштовани,
У прилогу вам достављам позивницу за промоцију књиге и изложбу, под насловом „Риста М. Симоновић Гочобан – ВРАЊЕ – вечна тема“, која ће се одржати у Дому војске у Врању, 22. септембра у 19 сати. О књизи ће говорити два академика (академик Љубодраг Димић, професор историје на Универзитету у Београду и академик Роберт Ходел, професор славистике на Универзитету у Хамбургу) и један политички филозоф (Драгољуб Којчић).Ово је први пут да у Врање долазе два академика (од којих је један странац) да говоре о некој књизи.Уколико сматрате да о овом догађају треба да обавестите и Врањанце у Београду, можете ову позивницу да ставите на сајт Удружења.

С поштовањем,

др Бранислав Симоновић

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар