ПРАТИТЕ УДРУЖЕЊЕ ВРАЊАНАЦА НА:

Свечано отворена изложба „Духовно и културно благо манастира Преподобног Прохора Пчињског“

Уз присуство бројних угледних званица у среду 04.маја отворена је у музеј Кући Краља Петра I изузетно значајна изложба, која својом поставком и изложеним експонатима приближава престоници драгуље духовног и културног богатства манастира и југа Србије.

Церемонију отварања започео је хор монахиња надахнутим појањем
Хор долази из манастира Свети архиђакон Стефан, из села Горње Жапско, у Епархији врањској
Госте је на почетку поздравио председник Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ Проф. др Драган Микић
Детаљиније су о изложби говорили њени аутори Јелена Атанасовић, виши кустос Народног музеја у Врању и Мирољуб Стојчић, архивски саветник
Бираним речима званице је поздравио
Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије
У име Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, изложбу је отворио викарни Епископ топлички Господин Јеротеј
Свечано отварање изложбе увеличао је својим наступом и појац, господин Љубомир Манасијевић
Председник Скупштине градске општине Савски венац, господин Страхиња Кукић разгледа изложбу

Отварањем изложбе започела је манифестација које ће трајати до петка 13. маја. Посетиоцима се поред свакодневне могућности обиласка изложбе, посебно препоручују и следећи пратећи садржаји :

  • понедељак 09.05. у 17 ч дегустација српских вина и ракија;
  • уторак 10.05. у 19 ч промоција издања Православне Епархије врањске поводом 950 година од оснивања и 700 година обнове манастира Преподобног Прохора Пчињског ;
  • среда 11.05. у 19 ч промоција монографије „Културно привредно удружење Врањанаца у Београду 1921-1941.“
  • четвртак 12.05. у 19 ч промоција монографије „Знамените личности врањске Гимназије“ ;
  • петак 13.05. у 19 ч културно уметнички програм и затварање изложбе;

Организатори ове изузетне манифестације су Православна Епархија врањска, Завичајно удружење Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“, Историјски архив „31.јануар“ Врање, Народни музеј Врање, Општина Савски венац и Кућа краља Петра I Београд.

НАПОМЕНА: Више фотографија и детаљнију информацију са отварања изложбе погледајте на сајту Епархије врањске: www.eparhijavranjska.org)

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

ИЗЛОЖБА О МАНСТИРУ ПРЕПОДОБНОГ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ ! ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ !

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 24.04.2022. ПРОСЛАВЉА НАЈВЕЋИ ПРАЗНИК – УСКРС

икона Христовог васкрсења

Удостој и нас, Господе, да те чиста срца прослављамо
                                                          (Црквена песма).

     Опет је пред нама Пречисти! Опет је пред нама Христос – Спаситељ! Опет је пред нашим очима Онај, који са прободеном руком скрши вековна царства и постаде Господар света. Јуче пред нама лежаше мртав, данас је Победилац смрти и господар живота.
     „Није овде, него устаде“, одговорише анђели женама које су Га у гробу тражиле.
     „Што тражите живога међу мртвима“?
     Може ли нераспадљиви остати у гробу, у распадљивости?
     Може ли сунце испуштати таму? Може ли бесмртни, беспочетни, Творац света видљивог и невидљивог да остане међу мртвима?
Васкрсење Христово, каже Соловјев, јесте најочевиднији факат. Оно није чудо. Оно је триумф разума, победа истине у свету. Да Христос није васкрсао, да је Кајафа био невин, и Ирод и Пилат мудри, свет би био највећа бесмислица, царство зла, обмане и смрти, он би претстављао вечну зиму!
 Ходите, браћо, и ми да славимо Христа, да Га опевамо тим лепим и пуним смисла и садржине црквеним песмама, да певамо и гласно да објављујемо свету да је „васкрсао Господ“! Идите брже проповедајте свету, да је васкрсао Господ, заповеда анђео женама Мироносицама.
 Ево већ више од двадесет векова објављује се та проповед о васкрсењу христовом, али још има мрачних душа које не могу да се просвете светлошћу васкрсења Христовог, има хладни срца, која не могу да се загреју Христовом љубављу, која је тако громко објављена са Голготског врха!
 Зашто? Размислимо! Како је Христос уверио своје ученике у васкрсење своје? Да ли речима? Не! Јавио им се? Јео је с њима! Дозволио им је да Му опипају ране, да Га се дотакну! Тако и ми треба да објавимо Христа данашњем свету, да учинимо да Га потраже, да Га осете, да Га виде, да кажу: „Ево га! Овде је“!
 Као што пријатан мирис у пољу сведочи, да има лепота цвећа, тако нека мирише наш живот, наша дела, те они који живе с нама да могу рећи: ево овде је Христос!
 Као што у бистром извору видимо небо, тако у животу хришћана видимо Христа, и када нас црква позива: Идите проповедајте свету да је васкрсао Христос, то значи да наш живот буде стална проповед: „Христос васкрсе“! Да се Христос види у нашем животу, те кад нас други гледају да кажу: „Ваистину васкресе Христос“! Ево Га! Он живи „у срцима и душама оних, који носе име Његово“. Није у гробу! Устаде! И и ако су наше душе гробнице! Ако смо тамо сахранили добро, светло, божанствено, шта ће се онда тражити жив међу мртвима?
 Оживимо! Васкрснимо, да би васкрсао Христос у душама нашим. Очистимо срца и душе, да бисмо видели Христа! И када анђели на небу певају Његово васкрсење да се удостојимо да Га чистих срца прославимо!

Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего.
Нека васкрсне Христос ! Нека ишчезне зло! Да бисмо запевали чистим срцем, пламеном љубављу и искреном вером победоносну песму:
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех, живот даровав. Амин.
Протојерејставрофор
Васа Пејовић
( преузето са страница СПС Свети Сава)

Свим члановима и симпатизерима Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ честитамо највећи хришћански празник-Ускрс !

Христос васкресе – Ваистину васкресе !

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Интервју наше др Марије Ђорић ГЛАСУ СРПСКЕ

Др Марија Ђорић, политиколог, о стварању Орвеловог свијета: Солидарност постаје веома скупа ријеч

Вељко Зељковић03.04.2022 06:36

Др Марија Ђорић, члан УО Завичајног удружења „Жуто цвеће“

Европа и Русија су у енергетском смислу ријечи везане “пупчаном врпцом” коју је тешко прекинути, а онај ко то у Европи буде урадио извршиће економско самоубиство. Проблем је у томе што америчког гаса нема довољно да би задовољио европске потребе, иако се спекулише да би Европа могла очекивати додатних 15 милијарди, а дугорочно и до 50 милијарди кубних метара америчког гаса.

То је веома мало, с обзиром да је Европа прошле године трошила око 552 милијарде кубних метара овог драгоцјеног плавог енергента. Осим тога, ни већина европских земаља нема ни изграђену инфраструктуру за пријем овог течног гаса, тако да ако ова криза у Украјини потраје становници Старог континента ће се наредне зиме смрзавати од хладноће. И не само то, предстоји нам и невиђено поскупљење хране и општа несташица одређене робе.

Упозорава на ово у интервјуу за “Глас Српске” др Марија Ђорић, политиколог, универзитетски професор и консултант међународних организација из области безбједности и насилног екстремизма и тероризма. Ђорићева која је тренутно запослена на Институту за политичке студије у Београду у звању вишег научног сарадника и иза себе има пет књига и 90 научних радова, наводи да између економије и политике увијек постоји корелација, те да и овај сукоб у Украјини осим геополитичке, вредносне и војне, има и изразиту економску димензију.

– Русија није економски гигант, али је зато највећи свјетски извозник природног гаса и један од највећих извозника нафте. На тај начин Русија може користити гас у служби дипломатије, а што се до сада показало веома успешним. Видимо да она покушава да окрене западне санкције у своју корист инсистирајући да оне земље које сматра “непријатељским” плаћају руски гас у рубљама, а што ће сигурно бити значајан атак и на долар који је већ деценијама глобално средство плаћања у готово свим трговинским трансакцијама. Звучи парадоксално, али изгледа да Европа није увела само санкције Русији већ и самој себи, судећи по скоку цијена и инфлацији која јој тек предстоји. У нашем народу има једна лепа изрека која одговара контексту ових санкција, “Батина увек има два краја” – каже Ђорићева. У наставку овог разговора она се осврнула и на то куда свијет води нека нова трка у наоружавању, о солидарности и економском харакирију на којима инсистирају поједине земље, праву, правди и утопистичкој демократији, али и томе да ли полако, али сигурно корачамо ка једном новом глобалном друштву, а о ком је у свом роману писао и Џорџ Орвел, чији су роман недавно забранили на појединим британским универзитетима.  
ГЛАС: Све ово што се дешава око Украјине прати и ширење једног паничног страха, а који је довео и до тога да многе европске земље донесу одлуку да се додатно наоружају најмодернијим убојитим средствима. Да ли можемо рећи неком рат, неком  брат?

ЂОРИЋЕВА: Војна индустрија дефинитивно је једна од најпрофитабилнијих у свету, имајући у виду да су глобални војни трошкови на годишњем нивоу износили до сада око два трилиона долара. Сигурна сам да ће се услед украјинске кризе војни буџети још више увећавати, а стари Латини су мудро говорили “Си вис пацем, пара беллум”. – “Ако хоћеш мир, спремај се за рат”. Да поједноставим, државама је потребна нека Бабарога којом би могли да одвраћају потенцијалне непријатеље у кризним временима, а то се свакако постиже јачањем оружаних снага. Највећи извозник оружја јесу свакако Сједињене Америчке Државе са око 40 одсто светског извоза, потом их прати Русија, Француска, Немачка и Кина. Тренутно највећи увозник оружја је дефинитивно Саудијска Арабија, затим Индија и Египат. Можемо приметити да се свет убрзано наоружава, што не слути на добро. Људи се највише плаше нуклеарног оружја, те отуда помама у западним земљама за таблетама јода које се узимају у случају радијације, а којих код нас “нема ни за лек”. Не бих да звучим песимистично, али постоје многе друге врсте оружја, осим нуклеарног, које би могле угрозити човечанство и против којих многе земље немају заштиту, какво је, на пример, хиперсонично оружје.

ГЛАС: Како коментаришете то што се и ријеч “солидарност” толико користи и злоупотребљава па се од појединих земаља тражи да сијеку гране на којима сједе и изврше “економске харакирије”?

ЂОРИЋЕВА: Реч “солидарност” постала је веома скупа реч у егоистичној индивидуалистичкој култури у којој смо заборавили на опште добро. У античка времена стари Грци су сматрали да ако појединац пропадне, друштво може опстати, али не и обратно и зато су водили рачуна о колективитету коме припадају. Данас смо у оквиру “глобалног села” повезани више но икада и лицемерно је очекивати да ће нама бити добро, ако је нашем комшији лоше. Мислим да ћемо у региону морати да играмо на карту самодовољности у економском смислу речи. Да мене неко пита, засадила бих сваки педаљ земље свим могућим пољопривредним културама, јер верујем да ће се будући ратови водити за храну и воду.

ГЛАС: Гдје су нестали право, правда и демократија?

ЂОРИЋЕВА: Реч је о романтизираним феноменима који не важе исто за свакога, али то не значи да их се морамо одрећи. Ми смо на овим нашим балканским просторима прошли разне кризе и преживљавање нам је записано у генетском коду. Дубоко верујем да ћемо превазићи све изазове који нам предстоје јер смо “пелцовани” од кризе. Питање је шта ће се десити са уљуљканим народима држава благостања који су навикли на све погодности савремене цивилизације. Поред политичке и економске кризе примећујем и кризу вредности и морала у којој је новац главна религија. Када бисмо били мало мудрији, сетили бисмо се да је управо велика Римска империја пропала захваљујући корупцији и моралној декаденцији. Ако смо духом јаки, онда смо кадри да остваримо и право и правду и демократију.

ГЛАС: Да ли су прво пандемија вируса корона, а онда и украјинска криза, искориштени од стране појединих центара моћи за стварање темеља једног тоталитарног друштва о ком је својевремено писао и Џорџ Орвел?

ЂОРИЋЕВА: Пандемија изазвана вирусом корона јесте у великој мери окрњила елементарна људска права зарад општег здравља, чиме се савремени човек већ навикао на губитак дела своје слободе. Дешавања у Украјини само ће дотући сећање на демократију какву смо некада познавали. Навијачко пропагандистички ставови у медијима и принцип “ко није са нама, против нас је”, никако не могу допринети здравом, критичком мишљењу у коме човек има право да сумња у изречено и да се уместо туђег мишљења користи својим. Ретки су слободни појединци који ће се усудити да противрече главној матици која носи све пред собом. За то је потребан интегритет, карактер и храброст. Слобода никад није била јефтина, о томе сведоче наши преци који су били кадри да се супротставе много надмоћнијем непријатељу како би заштитили своје огњиште, своју државу и свој народ.

Долазе смутна времена у којима ће испливати најгоре и најбоље особине појединаца и држава. Већ сада видимо груписање на две стране, како милом тако и силом, а они који буду одлучили да не буду ничији, односно да буду своји, скупо ће платити тај свој избор. Већ неко време заступам тезу о томе да више не постоји апсолутни суверенитет држава – ви сте суверени онолико колико сте слободни да доносите одлуке у складу са својим интересима. Ко то данас може да уради осим Америке, Русије и Кине? Остале државе имају мање или више окрњен суверенитет. Да закључим, изгледа да је Џорџ Орвел у ствари био наиван, стварност је много страшнија од његове  “Животињске фарме” у којој су “све животиње једнаке, само што су неке једнакије од других”. Једнакост и слобода као два основна постулата савремене демократије су толико руинирана да с правом можемо питати – шта је то остало од демократије? И како се зове тај нови систем? Ако се овако буде наставило све више ћемо клизити ка друштву неототалитаризма у коме ће слободни појединац бити принуђен да буде део стада.

ГЛАС: Који су то центри моћи који стоје иза ове глобалне агенде и како то они замишљају тај неки “нови свијет”?

ЂОРИЋЕВА: Још увек немамо одговор на ово питање – време је најбољи сведок и оно ће отворити све карте. Оно што је сигурно јесте то да су ти центри моћи над-државни и да представљају интересе неке глобалне елите која има толику количину економске, политичке, медијске и сваке друге моћи да јој је тешко наћи противтежу. Апсурдно  је да се ради о малом проценту човечанства који претендује да контролише доминантну већину. Ово нимало не изненађује уколико се узме у обзир да су у робовласничком и феудалном друштву, на пример, мањине господариле већином.  Проблем са већинским делом човечанства јесте у томе што се тешко организује, за разлику од владајуће мањине, што јој даје значајну предност. Историја се изгледа понавља.

ГЛАС: Колико су и сами медији и друштвене мреже криве за то и постале моћно оружје у рукама тих “тоталитариста” и креатора новог глобалног свјетског поретка?

ЂОРИЋЕВА: Више но икада медији су на глобалном нивоу контролисани и ограничени. Парадокс је да у 21. веку имате забрану тзв. неподобних медија на једној и на другој супротстављеној страни, иако, сведочимо “инфлацији” медијских садржаја. Шта се десило са плурализмом мишљења? Да ли ће слобода говора постати давно сећање на неке прошле животе? Чини ми се да су одговори позитивни и страхујем од будућности у којој демократија лако може постати “страхократија”. Све више примећујемо аутоцензурисање код интелектуалаца и то је први сигнал да нешто није у реду са човечанством. Па ипак, ја верујем у то да је човек суштински биће слободе и да ће упркос свим изазовима и кризи савремене демократије наћи пут до онога што сматра истином. Само морамо једно да знамо – тај пут неће бити нимало лак и њиме ће моћи да крену само они најхрабрији.

Преузето са странице Глас Српске.

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Данас је Борин рођендан !

На данашњи дан, 31.03.1876. у Врању је рођен Бора Станковић. Умро је 22.10.1927. у Београду.

Биста Борисава-Боре Станковића на Келемегдану (рад вајара Небојше Митрића)

Поштујући вишегодишњу традицију, представници Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“, положили су букет жутог цвећа на бисту нашег вољеног Боре.

Представници Удружења поред Борине бисте:
Срђан Симић, Чеда Марковић, Милена Мишић, Бранислав Стојановић, Стојан Мишић, Стојадин Јовановић

Кућа у којој је рођен Бора Станковић у Баба-Златиној улици у Врању
Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Данас славимо 101. рођендан !

Завичајно удружење Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ 16.03.2022. године обележава 101. годину од првог организовања Врањанаца у Београду. Тог дана 1921. године формирано је „Културно – привредно удружење Врањанаца у Београду“.

Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду почело је са радом 16. марта 1921, када су на Главној скупштини усвојена и оверена Правила о раду Удружења. После славе Светог Атанасија Великог (31. март 1921.) извршен је избор оснивача и Привремене управе од 10 чланова, која је деловала до заседања Главне скупштине. У Привремену управу ушли су др Јанићије Јовановић – секретар Касације, Трифун Јовановић – кројач, Милан Мишић – хотелијер, Милутин Сојановић – секретар Министарства, Васа Аврамовић – трговац и још пет виђених Врањанаца у тадашњем Београду.     

Главној скупштини су присуствовали познати Врањанци који су живели у Београду и 31 оснивач Удружења, међу којима су били: др Јован Хаџи-Васиљевић – историчар и књижевник, Борисав Станковић – књижевник, др Урош М. Стајић – агроном, др Милан Влајинац – агроном, Василије Јовчић – инспектор Министарства, Таса Аврамовић – трговац, Јован Табанче – хотелијер, Петар Бунушевац – професор, Влада Голочевац – трговац и  други угледни и предузимљиви Врањанаци из различитих области живота и рада. Они су осим везаности за завичај и својим економским положајем поставили добре темеље Завичајном удружењу, а конкретним акцијама помогли Врање и врањски крај и радили на очувању аутентичне културе и баштине нашег завичаја.
Завичајно удружење Врањанаца у Београду је током протеклог века повремено оправдано прекидало свој рад, након чега се обнављало добијајући нову енергију и полет. У његов стални развој своју животну и радну енергију уткали су поред осталих Врањанаца и његови председници Трифун Јовановић, Јордан Стајић, Јосиф Ђорђевић, Светислав Стојановић, Јовица Стојменовић и други.

Много више података и детаља о оснивању и развојном путу Удружења у првих 20 година постојања и рада може се сазнати из монографије Културно-привредно удружење Врањанаца у Београду 1921 – 1941“ коју је Завичајно удружење као издавач приредило поводом обележавања свог 100. рођендана – 16. марта 2021. године.

Поштовани Врањанци и Врањанке, чланови породица и пријатељи Врањанаца у Београду, Врању и широм света,

Поштовани љубитељи Врања, нашег дерта, севдаха и укупне традиције коју заједнички чувамо и негујемо,

Срдачно Вам честитамо 101. рођендан Удружења !

Председник Удружења Проф.др Микић Драган и чланови УО Удружења





Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

In memoriam

Проф.др Момчило Златановић (1934-2022)

Момчило Златановић, професор у пензији из Врања и бивши професор Универзитета у Нишу, преминуо је у суботу у 88. години у Врању.

Проф. др Момчило Златановић

Рођен је 1934. године у врањском селу Ратаје. После матурирања на врањској гимназији завршио је Вишу педагошку школу у Нишу – Одсек за српскохрватски језик и југословенску књижевност (1956), а потом дипломирао на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу, на Одсеку за историју књижевности народа Југославије (1958). На истом факултету је и докторирао са тезом Историјске песме врањскога краја (1973).

Радио је као наставник српскохрватског и руског језика у селима Косовског Поморавља (1956–1959), а од 1960. године као професор и просветни саветник у Врању. Од 1967. године предавао је теорију књижевности, народну књижевност, методику српскохрватског језика и књижевности и сродне предмете на Вишој педагошкој школи у Врању и Вишој школи за образовање радника у Врању. Од 1993. до пензионисања 2001. године био професор народне књижевности и реторике на Учитељском факултету у Врању (Универзитет у Нишу), где је осам година био и продекан за научноистраживачки рад (1993–2001). У периоду након пензионисања радио је две године као професор народне књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Нишу.

Златановић је оставио невероватан научни траг у области фолклористике и лексигографије, а његова вишедеценијска теренска истраживања врањског краја, и у мањој мери Косовског Поморавља, по значају се могу мерити са Вуковим подухватима.

Публиковао је и запажене радове на пољу историје књижевности и методике наставе књижевности. Писао је и краћу прозу.

Током вишедеценијских теренских истраживања Златановић је забележио и публиковао обимну фолклорну грађу која представља извор првог реда за проучавње традицијске културе врањског краја.

Међу најзначајнијим збиркама народних умотворина издвајају се Игличе венче над воду цвета (1967), Нишна се звезда по ведро небо – Народне песме из Врања и околине (1967), Мори Бојо, бела Бојо – Народне песме које се певају у Врању и околини (1968), Стојанке, бела Врањанке – Народне песме које се певају у врањској области (1969), Врањске легенде, предања и приче И (1970) и ИИ (1974), Лирске народне песме из јужне и источне Србије (1982), Епске народне песме југоисточне Србије (1987), Народне песме и басме јужне Србије (САНУ, Београд 1994) и др.

Златановић је публиковао више коауторских збирки и антологија народног песништва, међу којима су најзначајније Народне песме из лесковачке области (са Драгутином М. Ђорђевићем; САНУ, Београд 1990) и Народно песништво данас (са Владимиром Цветановићем, у издању Учитељског факултета у Врању 1999).

Момчило Златановић је објавио већи број књига и научних радова у области фоклористике, анализирјући материјал који је прикупљао у непосредном теренском раду: Народно песништво јужне Србије (Народни музеј, Врање 1982), Историја и традиција (1996), као и монографије о предеоним областима Пчиња (1996) и Пољаница (1998).

Изабрана дела Момчила Златановића у десет томова објавила је издавачка кућа Врањске књиге (2007–2008). У оквиру њих први пут је публикована збирка Народне песме и басме Косовског Поморавља (2007).

Драгоцен је допринос Момчила Златановића у области истраживања говора југа Србије и лексикографије, опредмећен у три речника који формирају целину: Речник говора јужне Србије (Учитељски факултет Врање 1998), Речник говора југа Србије (Аурора, Врање 2011), Речник говора југа Србије (Учитељски факултет, Врање 2014).

Институт за Српски језик САНУ је 2017. године дигитализовао Речник из 1998. године, посебно издвојивши оне одреднице које су илустроване врањским пословицама (портал „Расковник“).

За свој рад Златановић је добио низ награда и признања, међу којима су најзначајнија: Вукова награда (Културно-просветна заједница Србије, Београд 1983), Специјално јавно признање Скупштине општине Врање „7. септембар“ (1995), Награда „Свети Сава“ града Врања (1996), Златна плакета Учитељског факултета у Врању (1998), Специјално јавно признање града Врања „31. јануар“ (2010), Херој деценије – наука и образовање (2005–2015) (БАТ, Врање 2015), Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело (Аранђеловац 2019), „Чувар завичаја“ (Алексинац 2021) и др.

Био је члан Удружења књижевника Србије и дугогодишњи сарадник Матице српске у Новом Саду.

Његов теренски материјал из Косовског Поморавља је архивиран и дигитализован у Музиколошком институту САНУ.

Иако је Златановић свој животни и радни век провео у малом граду, далеко од светских универзитетских центара, његови радови и фоклорна грађа коју је забележио, заступљени су, проучавани и цитирани у врхунским светским институцијама, научним часописима и базама података.

Његов допринос очувању врањског културног наслеђа је неизмеран – бележио је и објашњавао текстове врањских градских песама, легенди и предања, као и других фолклорних форми. Захваљујући Златановићу, говор Врања и околних села је лексикографски обрађен у облику речника, који представља ризницу културног наслеђа врањског краја.

Осим што је био изузетан научни радник и истраживач, Златановић је у Врању био познат као веома добар и благ човек и сарадник, више него скроман у односу на допринос који је дао науци и образовању.

Имао је управо оне особине које поседују само велики људи. Медијима је био драгоцен сарадник и саговорник у многим областима.

Његова смрт представља ненадокнадив губитак за врањску и српску науку.

Иза себе је оставио супругу и две кћери. Момчило Златановић биће сахрањен у понедељак 21. фебруара на Бунушевачком гробљу у Врању.

*Преузето са сајта Vranje News

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Пола века „Леле Врањанке“

Преносимо текст нашег Слободана Стојановића који је данас, поводом 50-ог рођендана легендарне песме „Лела Врањанка“ , објавио дневни лист Политика.

Политика, 07.02.2022.

Волела ме једна Врањанка
младост ми је код ње остала
нит је Софка, нит је Коштана
већ најлепша Лела, Јелена

Реф.
Пусто, пусто, пусто ми је све
нема, нема моје Јелене
дођи, дођи Лело, Јелена
ти си моју младост однела

Ко зна где је моја Врањанка
лепша од свих, лепа Јелена
све бих дао кад би сазнао
ко је моју Лелу украо

Драган Токовић

Јубилеј Леле Врањанке

Понекад је вредно и лековито подсетити се, бар када су у питању тзв.округле године, на драге људе, важне догађаје, изузетна дела и на оно што буди лепа сећања и подстиче на незаборав.

Један од врањских драгуља из Трезора пријатних тренутака и лепих сећања је и песма- хит Станише Стошића: Лела Врањанка.
Прошло је 50 година , односно пола века од првог извођења ове песме која је потврдила славу имена Јелена, популарисала ауторе, посебно певача  Станишу званог и Бата, својеврсни  јужни мелос и  само Врање.
Занимљиво је да је текст за ову песму која се и дан данас радо слуша путем савремених уређаја и сачуваних записа и нарчује као исказана жеља да се чује  у пригодним приликама, написао крушевљанин Драган Токовић.
Познати композитор и интерпратор како забавне тако и народне музике, инспирисао се случајним сусретом и варницом на први поглед са врањанком Јеленом у Врањској Бањи. Како то понекад бива машта и фантазија су учинили своје, и још једна Јелена је ушла у исторографију знаменитих жена лепог изгледа и  познатог имена проистеклог из Грчке митологије. Изузетна лепота (убавиња) не само Јелене постала је запажено музичко и естетско обележје (такође у песми Сине Митре- “нек ме вара барем је убава”) пре свега  Врања и Врањанаца (мераклија) као и делом хедониста широм света. Иако се саветује да се о: укусима; бојама и још које чему не расправља; ипак се то може учинити. Посебно је вредна  чињеница да је мелодија Леле Врањанке интернационализована путем филмова : Петпарачке приче (Торентино); Такси 2 и Такси 3 (Лик Бенсон) и  Аризона Дрим (Емир Кустурица) додирнула и покренула многе добре укусе и изазвала дивљења као музичка подлога.

Прерано преминули Станиша Стошић(1945-2008) и Драган Токовић(1932-2002) успели су синергијом и неком недокучивом тајном везом створе ремек дело које их је учинило легендарним и бесмртаним. Што рекао у дијалекту Митке .“Зацопаја се Чарапан у нашу убаву Лелу, па убаву песму написаја, а Станиша гу још по убаво отпеваја. Ете бидна на многи убаво, па и на мене.“

Може се чинити претераним залагати се обележавања и прослављање  оваквих јубилеја као што је нека хит песма  попут Лела Брањанка , али то се може сматрати и својеврсним дугом према ствараоцима лепог и племенитог, који су више, знали , могли и учинили за културу на подједнако значајном  ужем и ширем плану.

Да ли ће бити неког пригодног  пројекта Лела Врањанка (2022-1972=50) тешко је знати , али је сасвим сигурно да ће се ова песма још дуго слушати и много тога значити када су у питању дубокао истинска, суштинска осећања.

Вредна  је пажња  идеја врањефила и меломана из Завичајног удружења Врањанаца у Београду“ Жуто Цвеће“;  да се од ове године организује приредба и  додељује, бар сваке пете године ,  признање „Лелин жути цвет“ младим певачима – за интерпретацију сплета врањских песама укључујући и обавезну песму  Лела Врањанка.

У сваком случају лепо је чути више пута , најмање пет пута  ове године-за сваку деценију по једанпут- лепу песму о Лели-Јелени-Врањанки.

Слободан СТОЈАНОВИЋ, Београд



Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар

Слава Удружења – Свети Атанасије Велики

Поштовани чланови Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“,председник Удружења проф. др Драган Микић, председник УО Удружења Божидар Дингарац и чланови УО честитају Вам славу – Светог Атанасија Великог !

Домаћин прославе ове године био је председник УО Удружења Божидар Дингарац. У духу српске традиције, Божидар је славски колач у цркву Вазнесења Господњег донео са сином Филипом !

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296. год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се аријанство сузбије, a православље утврди. Он је писао Символ вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година, премда не све то време на престолу архиепископском. ( Wikipedia)

Домаћини славе са гостима
Традиционална молитва и ломљење колача
Задовољни и расположени домаћин и гости испред цркве  Вазнесења Господњег
Са лева на десно стоје: Чедомир Марковић, Десимир Смиљковић, Љубомир Манасијевић, Божидар Дингарац, Драган Микић, Ненад Трајковић

%

Поштовани чланови Удружења !

31. јануара Врање је прославило свој Дан града и 144. годишњицу ослобођења од Турака. Празник је обележен бројним свечаностима и доделама признања. Градоначелнику, др Слободану Миленковићу, честитку је у име Удружења упутио председник Удружења проф. др Драган Микић

31. јануар је Дан 4. бригаде Копнене војске и слава Бригаде – Свети Атанасије Велики. Бригади, чија је команда стационирана у Врању, са којом Удружење негује добре односе и сарадњу, честитку је бригадном генералу Новици Петровићу, команданту бригаде, упутио председник Удружења пук. проф. др Драган Микић.

Објављено под Актуелности, Некатегоризовано | Оставите Коментар

Промовисан Каталог Легата Драгана Мининчића Циге: Вредиш онолико колико се одужиш свом граду

Текст и фото Wranje News

Промоција Каталога

Легат је нешто што дародавца чини срећним, а још срећнијим оног ко тај поклон прима, изјавио је на промоцији Каталога легата Драган Мининчић Цига, Врањанац који је већи део живота провео у Београду и, по окончању плодоносне каријере једног од најпознатијх београдских антиквара, одлучио да се одужи свом родном Врању.

Одужио му се поклонивши градској Библиотеци Бора Станковић око 1.400 књига – монографских публикација, докумената – али и уметничких слика

Foto Vranje News
Каталог Легата

Библиотека му је узвратила и дала јавности на увид овај поклон вредан сваке пажње – организујући у суботу увече изложбу (уз илустровани каталог који је прати) и промовишући монографску публикацију – Каталог Легата Драгана Мининчића Циге.

Dragan Mininčić Ciga na promociji kataloga legata. Foto Vranje News
Миничић говори на промомоцији каталога

Мининчић је на овој промоцији испричао да је свој професионални рад започео 1969. године у Српској књижевној задрузи, чим се вратио из војске. Претходно је у Шестој мушкој гимназији завршио библиотекарски одсек.

„Из Врања сам у Београд отишао на три месеца, да радим у антикваријату, док се у Врању не обезбеде средства да ја добијем радно место у врањској библиотеци. Претходно сам причао о том одласку за Београд са тадашњим председником општине Светиславом Стојковићем Енцетом.. Кад сам отишао код њега и то му саопштио, оне се онако нагнуо ка мени и рекао ми: „Одма’ да бегаш“…

Размишљао сам како ће на моју идеју да одем реаговати мајка, јер је она највише улагала у мене и сва почаст и сва љубав били су усмерени ка мени. Отац ми је рекао – „иди“.

„И ја одем“, евоцирао је успомене Мининчић.

У то време председник Српске књижевне задруге био је Добрица Ћосић и Мининчић је морао са њим да разговара о заснивању радног односа у тој издаваћкој кући. „Добрица ми је казао „хоћеш одмах да заснујемо за стално или на три месеца“. Ја кажем на три месеца. После три месеца моја мајка долази и саопштава да би она хтела да се ја вратим у Врање.

Foto Vranje News

Добрица Ћосић, онако слаткоречив какав он може да буде, каже јој: „Госпођо, Врање са њим неће добити ништа, а може бити да ће са његовим одласком српска култура много изгубити“. Моја мајка се зачуди, какве сад ја везе имам са српском културом, али ја ипак останем у Београду“, рекао је Мининчић на промоцији, наставивши причу о догађајима који су уследили.

Каталог Легата Драгана Мининчића Циге капитално је издање Градске библиотеке. Оно библиографски обрађује вредну, легатску збирку књига и периодике, непоновљиву и јединствену целину.

Куриозитет представљају публикације са посветама аутора. „Свака посвета има своју цену. Рецимо, књига са Пекићевом посветом данас се продаје за 300 евра, са Андрићевом 500 евра.

Андрић је мало књига посвећивао. Долазио је ретко у антикваријат, прође поред Академије, оде до Калемегдана и врати се. Када би свратио, распитивао се има ли нових песника и књижевника, има ли нечег новог у свету књижевности.

Свраћали су скоро сви познатији књижевници, па морам да кажем да су ми посао и живот били врло интересантни“, казао је Мининчић.

Foto Vranje News


На промоцији Каталога Легата говорили су др Јован Јањић, Проф др Зоран Димић, дипл. библиотекар Александра Антић и Јасмина Кнежевић ( Опширније на Vranje News ).

Изложба: Јединствена колекција

Као резултат рада пројектног тима, са директором бибилиотеке Зораном Најдићем на челу, јавности је у суботу увече презентована изложба, уз илустровани каталог који је прати. Изложба, као визуелни информациони инструмент, износи на светлост дана јединствену библиотечку колекцију која се налази на полицама врањске библиотеке и упознаје културну јавност са драгоценим и ретким садржајем ове збирке. Циљ изложбе и илустрованог каталога који је подржава јесте у томе да се, осим изношења оригиналног материјала и представљање легатора, створи атрактивна, интерактивна визуелна поставка која има едукативни и афирмативни карактер, рекао је на отварању Зоран Најдић, директор врањске библиотеке. Отварању је присуствовао и Мининчић, који је том приликом казао како сматра да се предавањем легата Врању „одужио свом граду“.

Foto Vranje News
Зоран Најдић отвара изложбу
Foto Vranje News
Foto Vranje News

Рецензент изложбе и Каталога је др Дејан Вукићевић, библиотекар саветник – водитељ фонда старе, ретке и минијатурне књиге у Народној библиотеци Србије.

%

Поред честитке и захвалности Драгану Мининчићу на несебичном и ретко виђеном гесту поклона вредних књига и слика граду Врању, Удружење Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“ још једном жели да истакне значајну улогу коју је наш Цига имао у раду Удружења у његовим златним годинама постојања.

Објављено под Некатегоризовано | Оставите Коментар