Љубомир Љуба МАНАСИЈЕВИЋ – певач, музичар, композитор
Љуба МАНАСИЈЕВИЋ, уважени члан Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду одржаће 6. децембра 2024. са почетком у 19 часова у РУСКОМ ДОМУ Концертно вече Љубе Манасијевића са пријатељима под називом СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ.
Учесници у програму: Музички вокални ансамбл ИСТОЧНИК, Београд; Диригент Милутин Јоцић; Зорица Белић-сопран са пратећим оркестром Мирољуб Тодоровић, флаутиста оркестра РТС; Jасна Хинић, вокални солиста; Јелена Манић и Јелена Илић, вокални солисти; група КОРЕНИ; Даринка Пауновић, клавирска пратња; Радмила Тонковић, наратор; Зорица Пелеш, водитељ програма.
Љуба је основну школу и Једанаесту београдску гимназију (сада Осму) завршио у Београду. Дипломирао је на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду на ваздухопловном одсеку 1974. године. Са 13 година полази у приватну школу хармонике професора Љубинка Јовановића у Београду. Касније, похађа часове гитаре и клавира, а соло певање учи код професорке Љубице Станисављевић, угледног педагога и професора у музичкој школи у Београду. Као певач, музичар и композитор огледа се у различитим музичким жанровима. Већ прва пријављена композиција младог Љубомира под називом „Слободо“, настала 1979. године наговештава будуће тежиште инспирација у националном и родољубивом стваралаштву. Следе композиције „ Шумадија“ и „Небо је високо Србијо“, а потом 1989. године настају две веома познате композиције „Востани Сербије“ на стихове Доситеја Обрадовића и ауторска песма “Ој, Косово, Косово“. Љуба је венац родољубивих песама заокружио песмом „Београд, мој вољени град“ 1999. године . На компакт диску под називом “Орлов кладенац”, поред осталих отпеваних етно песама су и две песме бисери из Врања, као и специјана песма посвећена Врању под називом „Идемо у Врање“.
У Клубу Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ у Београду представљена је у среду 20. новембра књига Роберта Ходела „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“, коју је издала „Лагуна“. О књизи су говорили проф. др Душан Иванић, проф. др Драгана Вукићевић, Борис Чолак, преводилац Мина Ђурић, а модератор је била Тамара Митровић. У разговор су укључивао аутор који је преко видео-линка уживо пратио промоцију.
Сдесна налево: Тамара Митровић, Мина Ђурић, Душан Иванић, Драгана Вукићевић и Борис Чолак
На столу је била књига „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“ о којој су причала три промотера, одлична познаваоца Бориног дела – проф. др Душан Иванић, проф. др Драгана Вукићевић, Борис Чолак – потом приређивач и преводилац са немачког језика Мина Ђурић и модератор Тамара Митровић, а путем видео-линка промоцију је из Хамбурга пратио аутор књиге Роберт Ходел, који се и директно укључивао у разговор о његовом делу. Присутни у сали Клуба Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ Дома културе „Студентски град“ били су жељни да чује још нешто о великом српском књижевнику, творцу „Нечисте крви“ и „Коштане“, нашем Бори, о томе како га је доживео странац, додуше немачки професор славистике, који је и пре те књиге преводио Станковићева дела. Међу присутнима је било Врањанаца и чланова Удружења „Жуто цвеће“. Били је то 90 минута живе речи која је на тренутке постајала и емотивна.
Клуб Магистрала „Драган Ве Игњатовић“. Промоција књиге „Рањав и жељан / Борисав Станковић – живот и дело“
Најпре је проф. др Душан Иванић, српски књижевни теоретичар који је од 2015. године професор емеритус Универзитета у Београду, представио аутора и истакао да је студирао славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Дубровнику, Прагу и Новом Саду, где се и упознао са делима српских књижевника. Напоменуо је да је проф. др Ходел превео на немачки језик дела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића и више савремених српских песника, и да је од 2015. инострани члан САНУ.
Говорећи о монографији о Станковићу, истакао је:
Роберт се обавезао да прати живот и дело, али се није обавезао да га прати у оном интензитету који је карактеристичан за старију традицију. Тако да кроз његову књигу пролазите са задовољством. Он на неких начин живот Боре гледа као дело, а његово дело гледа као живот. А прича о Станковићевом животу је изузетна, романескна тема и потврђује речи једног нашег писца тога времена да је сваки живот један роман. Монографија је пуна интерпретативних оаза где у неколико реченица проф. Ходел сажима изузетна искуства изучавања Станковићеве прозе, а верујте да то није лако кад рачунате да се та проза прати од првих збирки до најновијих наших изучавалаца.
Професор Иванић је потом истакао како је тешко било писати научно о Станковићевим делима јер је већина рукописа изгубљена, нестала или трајно уништена, а с друге стране то је опус у коме је Станковић своје текстове подвргавао сталним променама. Напоменуо је да ми и немамо ваљано научно издање Станковићевих дела и да је проф. Ходел морао да се ослања на постојећа издања.
Не знам да ли је ико успео тако једноставно и наизглед без напора да представио огромне дубине једног дела и његовог аутора – рекао је Иванић и истакао да се од почетка чудио толикој храбрости Ходела да уђе у живот и дело Станковића, чак то назвао и лудошћу.
Потом се аутор укључио у разговор, захвалио организатору и говорницима на промоцији и дао појашњења о свом најновијем делу. Он је био у прилици да Станковића упореди са другим ауторима из различитих словенских књижевности и истакао је да нема пуно аутора који су му били толико блиски и којима је био толико одушевљен као Бором Станковићем. На књизи је радио три године, али је Станковићева дела преводио раније. А на речи да је била лудост упустити се у такав подухват, Ходел је рекао да се може назвати лудошћу преводити Бору, али да је ту препреку савладао захваљујући низу пријатеља који су му помагали и са којима је сарађивао.
Промоцији су поред осталих чланова „Жутог цвећа“ присуствовали браћа Симоновић Томислав и Бранислав, Срђан Митић и Мира Шведић
Задовољство да прочита и говори о новој монографију о Бори Станковићу исказала је и проф др Драгана Вукићевић.
Било ми је задовољство читати ову књигу и наћи се у једној врсти читалачког ороборуса, јер ви не читате Бору Станковића, него читате и огроман број текстова између Боре Станковића, а онда видите и које технике у преводу примењује Миња Ђурић. Ми смо у једном колоплету читалачком, а Роберт је наш путовођа. И заиста нас успешно води кроз огроман број текстова, кроз које је и он прошао.
Професорка Вукићевић се потом осврнула на писање биографија, посебно стваралачких, које је издвојила као посебну врсту.
У биографијама имамо прво податке о животу писца, па онда податке о делу. У стваралачким биографијама ми заправо биографијом идемо кроз фикцију, а фикцијом идемо кроз биографију – и истакла да у последње време имамо неколико таквих биографија као што је о Иви Андрићу, Црњанском и студија о Драгославу Михаиловићу, а њима се придружила и ова о Бори Станковићу, која се не чита као научна студија већ као белетристика.
Професор Ходел је потврдио да је једна врста лудила бавити се писцима и преводити писца којег је он изабрао. Када бих из целокупног корпуса српске књижевности требала да издвојим оне које је најтеже преводити, рекла бих да су то Момчило Настасијевић, Драгослав Михаиловић, Растко Петровић и свакако Бора Станковић. Станковић има специфичну и јако тешку реченицу, и професор Иванић и аутор су сами рекли да је нека врста лудила преводити га, а ја сам пресрећна што сте имали ту неку врсту лудила у себи и што сте ушли у тај подухват.
А колико је добро то урађено потврђују и њене следеће речи:
Моја је теза да ако избришете име аутора и преводиоца, ви бисте мислили да је то неко ко јако добро познаје биографију Боре Станковића, можда да је чак из околине Врања, јер су у њој дате такве финесе и знања која могу да имају само регионални истраживачи, тако да похваљујем и вас и Мињу што сте нам приближили и аутентизовали и епоху и време, ушли у просторије у којима је био Бора Станковић, и осетили га. Заиста сам фасцинирана степеном саживљености.
И она, као и професор Иванић, сматра да је највећи квалитет те књиге што је она одлична синергија биографија кроз фикцију и фикција кроз биографију.
Поменули смо да ова књига понекад делује као белетристика и професор је рекао да свачији живот може да буде роман, али живот Боре Станковића јесте врло филмичан и ту филмичност понекад можемо да препознамо у овој биографији.
Борис Чолак се осврнуо на предговор књиге у коме је на само две стране речено толико много о Станковићу.
Ту се аутор позива на речи Јована Скерлића који је Станковића одредио као неприкосновеног талента у српској култури, а онда и на речи Андрића да је Станковић његово први узор, што показује колико је Станковић значајан за српску културу, и колико је и превазишао своје време и оставио утицај и дан данас. Такође, у овом предговору аутор указује на једну тамну страну Станковића, говори о његовом сукобу са друштвеном средином, повлачењу из друштвене средине када долази крај његове стваралачке инспирације. Међутим, оно што је по мом мишљењу разлог зашто се Ходел опредељује да пише књигу о Бори јесте што у њему види таленат и истиче да је писао на неком светском језику био би један од зачетника модернистичке прозе.
И Чолак је као и његове колеге похвалио сјајан наслов књиге јер, како је објаснио, он није само преузет из романа „Газда Младен“, у коме је реч о јунаку који се спутава зато што се подвргава културолошким друштвеним нормама и улогама, већ узима аспект значења речи рањав и жељан зато што је Станковић таква природа која је константно у сукобу са средином, породицом и самим собом. Чолаку се чини да је аутор књиге управо приближио ту рањивост и ту жељу која тера писца на стваралаштво.
Чолак истиће још једну вредност монографије, а то је што Ходел у хронологији креће од историје Борине породице, а у историји Врања од доласка Срба на Балканско полуострво.
И ту Ходел превазилази неку врсту академског приступа, а за овако вишедеценијско истраживање потребна је велика љубав према аутору, жеља да се саосећа и уђе у Борину личност, да је проживи и да дође до тих одговора и апсеката који су и поетички и животни.
Професор Ходел је на те речи додао да је Станковић један од ретких књижевника који не описује људске емоције, него их изазива код читаоца. То је огромна разлику. А то погађа све људе без обзира на време, земљу, људе, јер људске емоције се нису промениле.
Сви промотери и аутор су похвалили рад приређивача и преводиоца монографије Мине Ђурић јер је добар превод, добра књига – ми читамо о Бори, а читамо и Мину. Она је била заслужна и за наслов књиге о Бори. Истакла је да је већ имала искуства у раду са проф. Ходелом приликом превођења његове књиге о Драгославу Михаиловићу и тада је могла да се увери како његова дела звуче у преводу на српски. Истакла је да је била изузетно дирнута крајем књиге, тренуцима у којима се описују последњи дани Боре Станковића.
Ми знамо да професор Ходел није склон сентименталностима, али управо се у начинима на који је навео изворе, и како је показао те околности, види колика је била тежина тих тренутака. На крају је прочитала одломак из књиге о последњим Бориним данима.
То јесте био његов физички крај али, како су истакли промотери, Бора Станковић је велики и наставља да живи кроз своја дела, а књига проф. др Ходела је додатни импус његовог трајања.
Књига „Екстремизам и хулиганизам на Балкану“ промовисана је 17. новембра у Атријуму Дома Војске Србије. Актуелна тема привукла је велики број посетилаца, па се „тражила столица више“. Међу присутнима биле су колеге са Института за политичке студије, пријатељи и сарадници са Војне академије са којима блиско сарађује, колеге и студенти са других факултета, чланови породице, пријатељи. Промоцију су пратили и чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду, предвођени председником проф. др Драганом Микићем, јер је проф. др Марија Ђорић, рођена Врањанка и члан Управног одбора Завичајног удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“. Три промотера, ауторка и модератор изнели су своје мишљење о последњој књизи проф. др Марије Ђорић и своју причу уклопили у 47 минута промоције, што је било довољно да се пуно тога каже и сазна о новом делу, „а да се не заморе посетиоци“.
Проф. др Марија Ђорић
О Маријиној научној и наставничкој каријери говорила је њена колегиница са Института за политичке студије Андреа Матијевић, а потом је о ауторкином делу говорио проф. др Саша Мијалковић са Криминалистичко-полицијског универзитета у Београду. Он је рекао да су такве теме доскора већином обрађивали мушкарци, а да је проф. др Ђорић храбро закорачила у тај „мушки забран“ и направила добру књигу. Он је и објаснио у чему је вредност те књиге.
Приступ ауторке је оригиналан. Он није у потпуности безбедносни, а није ни политиколошки, и више је некако англосаксонски него традиционални приступ, који је присутан на нашем пордручју. И то је нешто што даје нову вредност – један потпуно нови приступ. Стил ове књиге је научни, али је на моменте популистички тако да може да биде интересантна за ширу јавност, не само за стручну. Код ове књиге посебно ме радује методолошки оквир. Многи истраживачи не дају осврт на методолошки опис свог истраживања управо због тога што га се стиде или звог тога што не умеју то лепо да прикажу. Колегиница Марија је то лепо урадила и почела је са питањима како истражити екстремизам и који су најчешће изазови за младе истраживаче. Она указује на проблеме са којима се истраживачи најчешће срећу, а то су проблем узрочности, који је у области друштвених наука веома компликован. Затим, на проблеме манифестовања, па проблем затворености извора од којих многи поседују ознаку тајности и нису доступни истраживачима. Потом даје смернице за истраживање безбедносних појава, првенствено смернице у прецизирању проблема и предмета истраживања. Затим даје смернице како спознати природу ових феномена, њихову структуру, како тумачити ове појаве зависно од временских и просторних димензија, како их дистанцирати од неких сличних безбедносних појава, како превазићи проблем неуниверзалне одређености од феномена политичког насиља, екстремизма, тероризма и уопште профила носилаца ових безбедносних појава.
Модератор промоције Андреа Матијевић, колегиница Марије ЂорићАтријум Дома Војске Србије, на промоцији се „Тражила столица више“.
Проф. др Мијалковић је истакао као посебну вредност, такође са методолошког аспекта, што ауторка упућује на листу научних метода које су најпогодније за истраживање екстремизма и хулиганизма. Истакао је научни и друштвени значај те књиге, а да не би све хвалио посаветовао ју је да друго издање књиге обогати шематским приказима, сликама и графиконима, из којих би могле да се лакше разумеју неке ствари.
Доктор Зоран Милошевић, научни саветник, заменик директора Института за политичке студије, и један од рецензената монографије, истакао је графички дизајн књиге и занимљив садржај, јер тема екстремизма и хулиганизма припада области хибридног рата и тој овој књизи даје тежину.
Марија нас својим приступом ектремизму и хулиганству, заправо обавештава шта је ново на том пољу и шта се може догодити на Балкану. Посебно поглавље је посветила Балкану. Шта је Балкан, како је настао, шта је балканизација? Заиста, балканизација је један појам који се употребљава како би омаловажио становнике Балкана – да су склони поделама, да је наш идентитет сумњив, да није сталан, да се стално појављују нови идентиети итд, при чему се изоставља да појава таквих ситуација на Балкану није аутохтона, него да је то увоз из иностранства и да стране службе то подржавају – истакао је др Милошевић и додао да је проф. др Ђорић поступила методолошки исправно кад је писала о екстремизму на Балкану – ишла је од тоталног ка локалном и чак дала студију случаја, која обухвата једног појединца који се нашао у екстремним условима, појавио се овде, а Марија је са њим обавила интервју.
Доктор Милошевић је истакао да је у књизи Марија писала и о родној равноправности у тероризму јер, иако се та појава већином везује за мушки род, жене се све чешће укључују у терористичке оргaнизације. Када је реч о хулиганству на Балкану, који се већином везује за спорт, Маријин колега је истакао како је она дала једна поучан пример када спорт може да буде везан за патриотизам и национално достојантво, а то је соколски покрет који је постојао у Краљевини Југославији.
Ова књига је врло интересантна и потребна не само за људе од струке, него и за ширу читалачку публику, и све који васпитају младе. Јер ако се млади заразе екстремизмом и хулиганизмом, онда је то тешко спречити, тешко лечити. Морају да се примене мере репресије, а репресија никад није омиљена. Према томе, ако послушамо Марију и прочитамо ову књигу ми ћемо да научимо како да се боримо и против ектремизма и против хулиганизма, и то је главни доринос ове књиге.
Директор Института за политичке студије др Миша Стојадиновић, научни саветник, још један од рецензената,такође је бираним речима говорио о новој књизи колегинице Марије Ђорић. Причао је са позиције издавача.
Приликом првог читања уочио сам да је ова књига врло интерактивна. Кад кренете да је читате врло брзо ћете се ухватити у коштац са пробемима и натераће вас да читате од корице до корице, у једном даху. Ауторка је поставила целу књигу на постављању питања и давању одговора на питања. И кад помислите да сте добили одговор, следи ново питање и тако се вртите у круг. То је нормално јер ауторка се бави живим процесима, процесима који се дешавају у овом тренутку што није захвално за једног истраживача. Друштво се мења, а она покушава да те изуетно компликоване ствари, феномене, обједини у једном тренутку, замрзне време, и да их стави на лист папира. За истраживача је то најтежа могућа ствар – нагласио је др Миша Стојадиновић.
др Миша Стојадиновић, научни саветник, рецензент, говорио са позиције издавача.
Он је потом истакао како је књига изузетан речник екстремизма и хулиганизма, и да за разлику од других које се баве сличним темама, поред теоријских елемената које има у себи, и секундарних извора, обилује и медијским подацима. Марија је, сем тога, искористила мултидисциплинарни приступ и применила доста знања из политикологије, социологије, психологије.
Проф. Марија Ђорић, говори о књизи као аутор
О томе како је књига настала говорила је на крају помоције ауторка.
Књига је настала у врло комплексном тренутку, алиљуди кад имају много обавеза, под адреналином најбоље раде, а такав је и ектремизам. Написала сам је с циљем да се осветле тамни вилајети нашег Балкана, за који ја волим да кажем да је прелеп и престрашан. А зашто је такав? Решила сам да се бавим регионалном, па и локалном причом зато што имам утисак да се сви други, странци, много баве нама, па није лоше да Homo balcanicus, аутор, како су нас називали рани истраживачи, каже нешто и о овом Балкану, какви смо то ми, да ли смо заиста толико примитивни, да ли смо заиста труло ткиво Европе, да ли смо другост у односу на Европу? И када сам почела да истражујем мало по мало, онда сам видела да ми нисмо толико лоши – истакла је ауторка и додала да је, кад је пре неколико година кренула да ради на књизи, почела од етимологије речи. – Често сам користила етимологију речи као један методолошки пут да сазнам нешто о природи феномена, ако нисам имала много података. И кад је реч о Балкану, нашла сам да је то персијско-турска реч која значи блато. И одатле сам кренула. И како ја доживљавам Балкан? Као једно живо блато у коме се ми налазимо и никако не можемо нити да потонемо, нити да се извучемо из њега. А онда нас гурне нека чизма која понекад долази са Истока, а некад са Запада, и углавном се интереси великих сила преламају преко тог балканског живог блата. И ми заробљени никако да се извучемо. Онда сам схватила да ми нисмо толико примитивни колико нас други виде, да нисмо толико проблематични. Суштина је у томе да је Балкан увек био на ружи ветрова великих сила и да то уопште није лагодна позиција. А сада се налазимо у једној чекаоници за Европску унију
Промоција је завршена песмом Русе косе цуро имаш коју је отпевала кадеткиња Војне академије Радмила Тубић
Потом је објаснила да је велику пажњу у књизи посветила екстремизму и хулиганизму младих.
Екстремисте сматрам ловцима на младе душе, јер заправо шта је младост. Млади мисле да могу све и имају потребу да некоме припадају. А као такви, ако немају добру основу, ако немају то припадништво у породици, у друштву, онда они налазе неки нови пут, јер човек је, како је рекао Аристотел zoon politikon, а ако је усамљен, пун фрустрацијске, агресије, врло лако може склизнути у екстремизам. И ја испитујем радикализацију као врсту прања мозга – рекла је проф. др Ђорић.
Представници Удружења Жуто цвеће, Микић и Златковић на промоцији књиге Марије Ђорић
Она се у књизи бавила и екстремизмом са становишта љубави и мржње јер особа која нема љубави у себи лакше ће склизнути у тероризам и постати екстремиста и хулиган. Недостатак љубави велики је проблем за екстремисте и за хулигане.
У књизи је инсистирала и на родном приступу и истакла хипотезу да када је жена спремна да учини неко кривично дело, као што је тероризам, и уколико је емотивно мотивисана, онда је она незаустављива.
А кад је реч о хулиганизму, балкански хулиганизам није ектремизам, него све више организовани криминализам, јер, како је објаснила, наши хулигани немају политичке циљеве, већ лукративне, створити што више новца, наравно уз помоћ политике.
На крају је ауторка захвалили директору Института у коме ради јер је књига преведена на енглески језик и трећем рецензенту, проф. др Виолети Таловић Рашковић, која оправдано није била присутна. Захвалила је и младој сарадници Мартини Милосављевић Стојадиновић, која је дала идејно решење за корицу у књиге, као и колегиницама Андреи и Милици које су јој много помогле око ставарања индекса појмова.
Књигу је посветила својој баки Параскеви за велику љубав коју је добила од ње.
На крају промоције је кадеткиња Војне академије Радмила Тубић отпевала песму Русе косе цуро имаш, коју многи балкански народи својатају, и чак су у стању да се побију око њеног ауторства.
Марија пише посвету посетиоцима промоције на својој књизи
БИОГРАФИЈА
Професорка др Марија Ђорић, родом Врањанка, дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. На истом факултету завршила је и специјалистичке студије, а потом и докторирала из области политикологије 2013. године. Стално је запослена на Институту за политичке студије у Београду. У звање редовног професора изабрана је 2023. године. Гостујући је професор на Карловом универзитету у Прагу. Била је ангажована на неколико универзитета у Србији и у иностранству (Уједињени Арапски Емирати, Чешка). Као регионални и национални експерт у области екстремизма ангажована је у својству консултанта у неколико међународних организација. До сада је објавила пет научних монографија, око 100 научних радова из области екстремизма, тероризма, политичког насиља, хулиганизма, политичке теорије. Главни је и одговорни уредник научног часописа „Политика националне безбедности“, руководилац је Центра за националну безбедност и помоћник директора на Институту за политичке студије.
Представљање књиге Роберта Ходела РАЊАВ И ЖЕЉАН / Борисав Станковић – живот и дело
У преводу Мине Ђурић (Лагуна, 2024)
Учествују: Душан Иванић, Мина Ђурић, Борис Чолак и Драгана Вукичевић
Директно укључење Роберта Ходела (Хамбург)
Модератор: Тамара Митровић
„До рата прослављен, превођен и признат и у Србији и у Европи као писац романа „Нечиста крв“ и „Коштана“, после рата је постао персона нон грата, презрен и оклеветан у сопственој средини. Своју исповест о тим данима објавио је у књизи „Под окупацијом“, чији настанак и генеза одијума према њеном писцу заузимају значајан део ове узбудљиве биографије. Обогаћена новим сазнањима, мало познатим фотографијама и живописном евокацијом српског и југословенског друштва после Првог светског рата, нова студија познатог немачког слависте Роберта Ходела расветљава најтежи, а најмање истражен сегмент живота и стварања врањског писца Боре Станковића, великана српске књижевности с почетка 20. века.“
Лагуна
Роберт Ходел (Бутисхолц, Швајцарска, 1959), немачки слависта, компаратиста и преводилац, студирао је славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Новом Саду, Дубровнику и Прагу. Магистрирао је с тезом о сказу код Николаја Љескова и Драгослава Михаиловића, а докторирао у Берну на прози Платонова. Превео је на немачки дела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића и више савремених српских песника. Објавио је низ научних радова, монографија, приказа, антологија и компаратистичких прилога о српским и руским писцима. Професор је на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу. Члан је научног друштва Лајбниц из Берлина, инострани члан Српске академије наука и уметности и почасни члан Српског књижевног друштва. Сарадник међународних славистичких часописа, међу којима Летописа Матице српске и Зборника Матице српске за књижевност и језик.
Поштовани чланови Удружења Врањанаца у Београду „Жуто цвеће“,
Представљање књиге РАЊАВ И ЖЕЉАН / Борисав Станковић – живот и дело ће се одржати у среду 20. новембра 2024. са почетком у 19 часова у Клубу Магистрала „Драган Ве Игњатовић“.
Клуб се налази у комплексу Студентског града на истој локацији где и Дом културе „Студентски град“, Књижара и Галерија. Улази се из улице са леве стране Студентског града где је капија за улаз аутомобила и већи службени паркинг уз ограду са унутрашње стране.
У уторак 22. октобра 2024. године, од праунуке нашег прослављеног књижевника Боре Станковића, госпођице Милице Живадиновић добио сам мејл чију вам садржину преносим у целини:
„Поштовани г. Микићу,
Велика ми је част да Вас позовем на отварање моје изложбе слика Путујуће шаре Србије у Галерији Народног музеја у Врању. Уколико сте у могућности да дођете у суботу 26. октобра у 19 часова, било би веома лепо. Замолила бих Вас уколико можете да проследите информацију члановима Удружења “Жуто цвеће”.
Хвала најлепше! Срдачно Вас поздрављам, С поштовањем, Милица Живадиновић”
Са Милицом Живадиновић био сам у контакту неколико пута, али званично смо се упознали у Етнографском музеју у Београду 14. маја 2024. године, када је одржана промоција издања „Народна музика Врања“ коју су организовали Музиколошки институт САНУ и Центар за нематеријално културно наслеђе Србије. На тој промоцији учествовали су и бројни чланови нашег удружења, а из Врања наш драги вокални солиста Бранимир Стошић Каце.
Пошто је Милица и тада показала жељу да на неки начин отпочне сарадњу са нашим Удружењем предлажем да се одреди делегација која би отишла у Врање како би присуствовала њеној изложби слика „Путујуће шаре Србије“.
Ову активност можемо схватити као скромни почетак у припремама које нас очекују 2026. године поводом обележавања 150 година од рођења Боре Станковића, нашег најпознатијег Врањанца.
Председник Удружења Врањанаца у Београду Проф. др Драган Микић
Обавештавамо чланове Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду, све Врањанце и Врањанке, симпатизере и љубитеље врањске традиције, песме и игре да ће се 45. по реду „Врањско вече у Београду“ одржати 29. марта 2025. године у ресторану „JEZERO BY AZZARO“ на Ади Циганлији.
Велика четворка са врањских забава у Београду – певачи, Станиша Стошић (седи, 3. слева), Чеда Марковић (стоји 1. слева), Бранимир Стошић (седи, 2. слева), и глумац Драган Станковић (стоји 2. слева)
Нажалост, легендарни Станиша Стошић познат и као Павароти врањске песме и „татко на јужњачки мелос“ од 2008. године није више са нама, али ће Чеда, Ивана, Каце, Драган, трубачи, забавни оркестар и фолклорни ансамбал бити са нама и ове године.
Драган Станковић (глумац Народног позоришта „Бора Станковић“ у Врању) као Митке уз „подршку“ естрадне уметнице Иваном Тасић Митић као Коштане и чочекиња Фолклорног ансамбла из Врања улази у „снажан“ севдах
Пуковник у пензији доцент др Милован Станковић, познати максилофацијални хирург Војномедицинске академије, Врањанац и члан Удружења Врањанаца у Београду преминуо је у петак 27. септембра 2024. године у Београду, после дуже болести.
Др Милован Станковић, максилофацијални хирург
Рођен је 10. априла 1936. године у селу Тибужде надомак Врања. Гимназију у Врању завршио је као најбољи ученик и врстан математичар због чега је од гимназије добио стипендију за даље школовање у области техничких наука. Међутим, Милован је, уместо технике за животни позив одабрао медицину и дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1959. године, шест месеци пре рока. Као један од најбољих студената био је добитник Титове награде која се састојала од ручног сата и уплаћеног летовања у Будви. Тада је Милован први пут видео море.
Још током студирања у Београду постао је војни стипендиста па је по дипломирању рад наставио у јединицама ондашње ЈНА – најпре у гарнизону Пула (1960–1963), а потом у Осијеку (1963–1966). Након трупне службе прекомандован је у Београд – на Војномедицинску академију – на специјализацију из максилофацијалне хирургије. Специјализацију је завршио 1970. године са одличним успехом, након чега је своју професионалну каријеру наставио на Клиници за максилофацијалну хирургију ВМА. Начелник Првог одељења Клинике постао је 1986. и на том формацијском месту остао је до одласка у пензију 2000. године.
Милован је до краја свог радног века био бескрајно одан војсци тадашње СФРЈ. Беспрекорно је извршавао све своје војне обавезе због чега је више пута награђиван. Усавршавао се у чувеној болници Saint Marry Hospital у Лондону 1982. године. Тада је добио понуду да се са породицом пресели у Лондон и настави да ради у поменутој болници, али му његов патриотизам и оданост Југословенској народној армији нису дозволили да ту понуду прихвати. Љубав према војсци и војној професији огледала се и у томе што је све до пензије одлазио на посао у униформи тадашње Војске Србије, иако као војни лекар није морао да је носи после распада СФРЈ.
Важио је за једног од најомиљенијих сарадника, врхунског хирурга и предавача у Санитетској школи резервних официра, који је увек био насмејан и спреман да помогне.
Као врхунски хирург током Чадско-Либијског рата 1980. године упућен је у Триполи да збрињава рањенике. Том приликом, неколико месеци био је лични лекар тадашњем председнику Либије Муамеру ел Гадафију.
Био је међу пионирима микроваскуларне хирургије и имплантологије, а посебно се истакао у реконструктивној хирургији мутилантних оштећења максилофацијалне регије. У том периоду био је најбољи у хирургији паротидне жлезде.
Аутор је преко 80 стручних и научних радова и истакнути члан Српског лекарског друштва и Удужења максилофацијалних хирурга Србије.
Пуних 59 година, почев од 1963, Милован је био у складном браку са супругом која је била неуропсихијатар. Кћерке Верицу и Александру васпитавали су у духу православља, а оне су растући уз родитеље лекаре одмалена схватиле колика је лепота и племенитост те професије и наставиле су родитељским путем – Верица је доцент на Медицинском факултету у Београду и успешан нефролог у Клиничком центру Србије. Њихова деца – др Јована Поповић, Тијана и дипл. инжењер Марко – понос су родитељима и највеће богатство бакама и декама.
Доктор Милован Станковић никада није заборавио своје порекло, напротив, њиме се поносио. Неизмерну љубав према Врању и целој Јужној Србији пренео је и потомцима, посебно унуцима, иако су рођени и живе у другим градовима. Готово 60 година је, заједно са својом породицом, несебично стручно и морално помагао свим Врањанцима који су му се обраћали за помоћ, независно од тога да ли их је раније познавао или су му се јављали по препоруци. Заузврат, Врањанци су му се одужили избором за почасног грађанина Града Врања.
Био је члан Удружења Врањанаца у Београду и редовни гост на манифестацији „Врањско вече“ у Београду. Врањска песма и музика биле су му мелем на сваку рану и испуњавале су му срце и душу. Био је веселе нарави, добронамеран човек и добар друг кога су уважавали и млади и старији, колеге и пријатељи.
Милован је преминуо 27. септембра 2024. године. Оставио је неизбрисив траг у историји српске медицине и града Врања, као и у срцима и душама својих наследника који су га неизмерно волели и ценили.
Сахрањен је на Централном гробљу у Београду 1. октобра 2024. године уз одговарајуће војничке почасти и песму „Димитријо сине Митре“. Сахрани су поред породице и рођака, присуствовали бројни пријатељи, представници ВМА и Клинике за максилофацијалну хирургију и чланови Удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду на челу са председником Удружења проф. др Драганом Микићем, који су том приликом положили букет жутог цвећа.
Поштовани чланови Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду,
наши земљаци пореклом из Владичиног Хана су прошле године основали Удружење Ханчана у Београду. Тим поводом наше комшије и земљаци су у Дому Војске Србије у Београду организовали веома лепо, весело и успешно Прво Ханско вече. Ове године, после дугог и врелог лета Ханчани отварају сезону забава завичајних удружења пошто 5. октобра 2024. организују Друго Ханско вече.
Уколико сте расположени да учествујете у очувању традиције и обичаја врањског краја на начин како то раде Ханчани нећете се покајати.
Уједно Вас позивам да се укључите у рад нашег – вашег Удружења својим идејама и предлозима, али и другим активностима о којима можете више сазнати предледом сајта али и увидом у Статут удружења.
Велики јубилеј – 80 година од ослобођења Врања у Другом светском рату – обележен је 7. септембра полагањем венаца и цвећа на Споменик револуциjи код Педагошког факултета у Врању.
Тај веома значајан дан у историји Врања честитао је суграђанима на пригодној свечаности градоначелник др Слободан Миленковић. Он је говорио о отпору, пожртвовању нашег народа у једном од најмрачнијих периода у историји цивилизације, о храбрости да се супротстави јачем непријатељу и истакао: „Неко је једном рекао, ‘тајна слободе почива на храбрости’. Бити храбар, одважан и одлучан, врхунске су врлине српског војника и вековима су биле исконска снага у борбама за слободу и независност. Бити храбар, значи не штедети свој живот у одбрани отаџбине и вековних огњишта. Бити храбар значи ширити пламен слободе и другима који су угњетавани и понижени. Који су поробљени. Не заборавимо чињеницу да су српски борци ослобађали и оне који су у ратовима били на другој страни, јер слобода не познаје ни име ни презиме. И не треба због тога да тражимо захвалност ни признање. Углед и част живе довека. Довољно је што као народ носимо ожиљке историје настале у мору битака за поштенији и бољи свет“.
„А истина и правда увек ће бити на нашој страни. Јер како је рекао Патријарх Павле, проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек„, истакао је у говору градоначелник Врања др Слободан Миленковић.
О значају наородноослободилачке борбе на овим просторима говорио је потом председник Скупштине СУБНОР Србије, Мирољуб Стојчић.
Венце и цвеће положили су градоначелник Врања др Слободан Миленковић са сарадницима, заменик команданта Четврте бригаде Копнене воjске, пуковник Миодраг Младеновић са сарадницима, државни секретар Зоран Антић, народни посланик Горан Николић, заменик председника градске општине Врањска Бања Марко Николић, начелник Полицијске управе у Врању Саша Недељковић са сарадницима, начелник центра БИА Милош Ристић са сарадницима, председник градске организације СУБНОР Зоран Лубура, представници Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије до 1918, Удружења војних пензионера, Удружења Српских ратних ветерана, Покрета ветерана и делегација врањских средњих школа.
Испред Завичајног удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду овом значајном јубилеју за све Врањанце присуствовао је председник Управног одбора Удружења потпуковник Министарства унутрашњих послова Ивица Станковић.
У свечаном програму учествовали су Градски мешовоти хор, ансамбл Музичке школе и ученици врањске Гимназије Нина Тасић и Лука Стајић, који су рецитовали песму „На Петровачкој цести“ Бранка Ћопића и „Пркосну песму“ Добрице Ерића. У оквиру обележавања 7. септембра, у Галерији Народног музеја постављена је и изложба поводом 80. година од формирања 8. српске ударне бригаде.
Истог дана, Радио телевизија Врање расписала је конкурс за награду „Пера Стојановић Туман“ за најбољи хумористичко-сатирични текст, која се додељује сваке године.
Поштовани чланови Завичајног Удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду,
Град Врање и Врањанаци на челу са руководством града обележава један од најважнијих историјских датума за Врање и врањски крај, Дан ослобођења Врања у Другом светском рату – „7. септембар“. На овај дан пре 80 година и огромних жртава које су положене током Народноослободилачког рата Врањанци су поново осетили и мирис и укус слободе.
Тим поводом Председник Удружења Врањанаца „Жуто цвеће“ у Београду проф. др Драган Микић је у име руководства и свих чланова Удружења, руковoдству града Врања и свим Врањанцима и становницима Врања упутио званичну честитку преко кабинета градоначелника.
Поред тога, поштовани чланови нашег Удружења Дан ослобођења Врања у Другом светско рату „7 септембар“ честитам и Вама и желим Вам много среће, доброг здравља и нове успехе не само у раду Удружења него и шире.
