Представљена монографија „Укуси Врања“

Укуси Врања и у Београду

Монографија Укуси Врања после премијерног представљања у окриљу Врања имала је и своју премијеру у Београду. За њен успех својски, ентузијастички се потрудио тим у организацији Завод за проучавање културног развитка.

Искуство каже: “да се о бојама и укусима не расправља“ тако да сваки укус (као и боја) сам по себи није упитан. То се може прихватити и за укусе Врања (као и симболичну жуту боју-жутог цвећа и легендарних врањских дуња). Стога све нај нај за  подухват и све пружено и даље добачено и одскочено од уобичјеног стандарда. Наравно, мерено објективно, професионано и  по мало навијачки завичајно, емотивно, субјективно и арбитрарно..

У већини случајева скоро свака књига и сваки труд заслужују пажњу и похвале.

То се оправдано може потврдити и за труд више аутора прилога (Ива Латковић, Милан Здравковић, Марија Витац, Гордана Горка Ристич, Снежана Трајковић, Ивица Цветковић, Данијел Костић и Мирослав Цера Михајловић) и посебно за ентузијазам уредничког тандема др Јелене Ђорђјевић и Дејана Загорца.

Такође заслужене похвале не изостају како за ауторску  опрему књге (формата А-4)  на 120 страница са колор фотографијама (Ненада Станковића Сердара и фундуса Туристичке организације) зналачким уклопљених са текстовим ( од стране дизајнерке Ане Јовановић).

Промоција је учинило квалитетнијом вишеструко  и вишезначно (туристичко, кулинарско, културолошко. итд) скретање пажње на њене валере од компетентних и референтних говорника.Међу њима су били и представници министарства која су подржала пројекат. Такође и извесна спонтана интереактивност са присутним званицама у оквиру које је Чеда Марковић бурно и топло поздрављен дао свој предлог о репрезентативном врањском  менију у локалним ресторанима. Томе се придружио  и потписник овог прилога са идејом да „се не меримо само као џивџан на његов кантар“ него да се потрудимо и  интернационализујемо специфичне завичајне вредности (у центрима лобирања попут Брисела) и тако стичемо, не само за Врање већ Србију симпатије и пријатеље којих увек може бити од добронамерних људи.

Добар гест  издавача и органиатора представљања публикације Укуси Врања (Завод са партнерима) била је пригодна дегустација специјалитета са врањских трпеза у верзији ресторана (Моравче и Градска Кафан) и пића  из  винарије Стари Дани и дестилерије Златна Лула. Уз добро вино и иде и песма па је Чеда и запевушио и употпунио пријатност. Као и у неким другим приликама, медијско интересовање није било велико онолико колико заслужују позитивна дешавања. Ипак, Радио Београд, је забележио догађај  суптилним прилогом  искусног новинара Снежане Младеновић који је својеврсна подршка Врању.

Иако када је у питању завичај ваља имати пуно разумевање и оправдање за неке  ситније пропусте и мањкавости , може се добронамерно  указати (без да се ич сеири) на могућа побољшања. Сугестија је да се тираж од 300 примерака дуплира. Једноставно разложно, публикација заслужује да се нађе у скоро свакој кућној библиотеци, поготову у оним породицама које имају школску децу. Двојезичност у публикацији (српски и енглески ) у пожељном другом проширеном допуњено издњу, би се могла рационализовати са резимеима на више страних језика и са  по двадесетак примерака на језицима најчешћих иностраних посетилаца Врања. Публикација би добила пунији садржај  употпуњена текстом и фотографијама у вези са врањским дуњама (посебно кулинарским специјалитетима и прерађевинама). Уз то  се могу додати и пробрани посни  рецепти из колекције манастира Прохор Пчињски.

Савремени приступ и ера интернета подразумевају  да и у оваквој публикацији буду обухваћени релевантни интернет извори укључујући неизоставно сајт врањско удружења „Жуто Цвеће“

Ма колико било незахвално издвајати појединце из тима, то се може с правом и оправдањем  учинити за уредничко ангажовање (умом, срцем и душом) и  посебно за ауторски текст др Јелене Ђорђевић: “Моје Врање –место где мирише Жуто Цвеће“

Тај профињени емотивно-чињенични и веома питки и пријемчљив текст, не само  сазнајно и маркетиншки, завређује у пуној мери да се нађе на нашем сајту и специфични пасаж о легендарном историјату ,односно  прича о предоминацији жутог цвећа и прерастања знаменитих латица у један од симбола Врања и нашег удружења.

Удружење би могло у оквиру својих активвности  да у наредној години, у сарадњи са Заводом (и актерима на пројекту) у Новом Саду или/и Каравукову буде суорганизатор нових премијерних промоција .

Слободан В. Стојановић

П.С.
Што се садржаја монографије тиче, он се као ни филмски, неће намерно препричавати, поготову кулинарски део. Дата је само копија, па остаје да радознали завире и лично виде – чега све има и можда нема. Уз то иде и идеалистичка порука, да би многи волели (као и ја) да младе домаћице послуже самостално урађено неки специјалитет, по неком од рецепата њихових мајки и бака.

МОЈЕ ВРАЊЕ – МЕСТО ГДЕ МИРИШЕ „ЖУТО ЦВЕЋЕ“

Посвећено мојој нани Јулки и мојој мајци Снежани

Мали симпатични град на југу Србије – Врање, „град са душом“, град са традицијом који плени и осваја својом живом и необичном културом. Данас захваљујући напорима Градске управе Града Врања – Унеско креативни град на пољу музике. Град који сетним звуцима, опија севдахом, топлом атмосфером опчињава сваког путника намерника који се нађе у овој малој енциклопедији специфичне културе живљења. Од турске касабе, до модерног и живог града који је прекретница на размеђи путева.

Врање, град који вас најпре привлачи својом аутентичношћу и специфичним староградским духом, који је жив и неухватљив, мистичан. Оријентална баштина додатно интригира и опија све оне који се одваже на пут једног другачијег, живљег и истајнијег упознавања врањске културе. Културе која се не може научити из најсавременијих књига и литературе, него се једино може живети.

 Легенде и предања испредају се око овог интересантног места попут тананих нити најлепше свиле. Легенда о имену града како наводе из Туристичке организације Врања, која се данас труди да на најбољи могући начин очува традицију и успостави бренд града који живи са оним старим и сетним, који дише „душом“, једна је од најупечатљивијих. Град се некада у далекој прошлости заправо звао Голубиње, и то по имену знаменитог војводе Голубића који је управљао Врањем. Голубић је имао жену Врану и кад је, са кнезом Лазаром погинуо на Косову, уместо њега завладала је његова жена Врана, а Голубиње је тада добило ново име – Врање.

Постоји затим и она, Врањанцима омиљена, легенда о Жутом цвећу, која може бити и није легенда. У време Првог светског рата, када су француски војници пролазили кроз град, обратили су се једној баки на француском називајући јој добар дан. Бака је заливала цвеће и није добро чула нити разумела шта јој то говоре војници, мислила је да кажу божур (цвет црвене боје), а не бонжур (добар дан), бака им је одговорила да то није божур, већ Жуто цвеће. Отада је жута боја симбол града Врања.[1]

После тог великог, највећег рата, јер већег оних година није било, наше су пра – мајке и баке училе како да победе оскудицу, како да победе и поносно прикрију сиромаштво, само оно материјално, јер духа смо увек имали, то нам богатство ни највеће војске света нису узеле… Оне су биле стамене жене, Врањанке, живи светионици, топле руке гостољубља које су изналазиле најлепше начине да дочекају госте… Да их укусима оплемене и очарају…

И данас, када се Врању задесите у гостима, Врањанке ће вас прво свакако послужити слатком и кафом, како топли домаћински обичај наших мајки и нана налаже, а после ће вас уз причу под лозом у врањској „башчи“, док вас опијају мириси расцветалог „жутог цвећа“ најчешће нуткати да пробате несвакидашњи укус свеже умешене самсе….  Питате се шта је то? Самса је чувена традиционална пита која се припрема у мом граду, преливена киселим млеком и белим луком. Старе врањанке самсом дочекују госте, а данас све чешће дочекују и испраћају студенте који се, опет, све ређе враћају у свој град… Научнике, лекаре, писце и уметнике, све оне који су из овог града отишли са сновима, а који своје загледане очи упиру доле, негде ка југу… На топлу самсу мирисало је детињство свих нас, топли студентски пакети, сачекани негде у Нишу, или даље у Београду. На железничким и аутобуским станицама, покисли и промрзли, неуморно смо проверавили ред вожње, док нам у кошчате руке не допадне мирисна кутија, а онда трк у стан, у неки скривени кутак, где откривамо наше благо, нашу тајну… У тим тренуцима слатког ишчекивања, шушкавог отварања пакета, радосног откривања тајни наниних и мајчиних ђаконија, спремљених за нас које учимо у „белом свету“ оживљавале су прохладне, тесне студентске собе и пуниле се надом, понеком скривеном сузом, али и великом снагом да се истраје. А те су ђаконије биле спремљене с љубављу, довољно различите да нас увек изненаде, и опет довољно исте да нас подсете на укусе дома, детињства… У глави су нам тада, одзвањале само речи наших мајки и Боре „бидни човек“. Данас, још понекад замиришу наши домови, кад нас носталгијом притисну сећања. Сећања жива попут садашњости, прашњаве успомене које нас враћају тамо, тамо где је све било снено и светло, младалачки раздрагано, а „биднали смо, неје да несмо“…

Моја сећања чувају један град сањалачког детињства, град у коме мирише младост и тајна, прве љубави и скривени пољубци, град са укусом прве чаше слатког вина, усана изгрижених од жеља, надања и снова, од пољубца…

Промрзле детиње руке и усне испуцале од сланих семенки на последњој премијери чувеног биоскопа „Слобода“ у неко невреме, зиму и студен, прва су моја сећања из детињства. Данас се Врањанци могу похвалити савременим и модерним позориштем, у којем гледају и најновија биоскопска остварења. Опет ми нешто старији позориште „Бора Станковић“ памтимо другачије… Од гимназијских кошкања по клупама, ко то има карте за чувене Борине позоришне дане, до цупкања у реду и чекања да се публика смести и да нас добри чувар позоришта, чувени чика Мића, човек крупних, топлих,  црних очију и вечно намрштеног лица, гунђајући себи у браду, пусти на последња слободна седишта, или чешће на степениште да крадом гледамо представу. Увек се Мића, пазећи да не неког не заборави, стрпљиво провлачио између нас, пет минута пре краја с реченицом: „Деца, да си идете…“ И одлазили смо заиста, само мало даље у Талију, место где се после представа окупљају глумци, пребројавајући неке ситне новце за последњим, малим столом у углу, за нас гимназијалце… А онда, када није било премијера и представа, било је ту и првих гимназијских љубави, скривених пољубаца… до пола испијеног црвеног вина, жеља и снова… И све је то нетрагом нестајало… јер ни ми нисмо вечни, ни наши снови, понеке наше жеље можда јесу…

Жеље које су у сјајним очима тадашњих гимназијалаца сањане под ведрим небом, негде на чувеним трибинама, или на бродићу у Градском парку… Данас више нема трибина, ни бродића, данас је то модеран, леп и уређен парк… Парк ког би пожелео сваки велики и модеран град. Нема ни наших снова и жеља, данас су они постали стварност… и сви смо ми тада снени и замишљени, данас неки доктори, биолози, математичари… Неки људи које су пожелели велегради, који су знањем и дипломама бранили право да у туђем свету не буду туђи… Људи који се скрушено и тихо враћају месту где су своји, оном нашем једином, непресушном извору – граду који нас напаја и храни, мирисом и укусом младости, снова, нашем Врању…

У нашим двориштима данас и даље хлад праве оне пелцерисане лозе понете готово кришом из „башчи“ наших старих, и даље на понекој тераси трећег спрата мирише жуто цвеће, или се пркосно међу велеградским дрворедом платана шепури бели, калемљени јоргован, онако да штчи, да се зна, јер „мерак нема цену“… Сви они крију понеку, тајну, понеку љубав, неку „жал за младост“, ону слатку младост која се не враћа, која „не бива“…

Ништа вас нисам слагала, јер код нас „у Врање, нема лагање“, од „сто кила свињу, ће си добијете двеста кила ма’с“, а не дај Боже да берете крушке, јер шта ћете са дршкама…

др Јелена Ђорђевић

---

[1] Извор: Сајт Туристичке организације Града Врања,  https://turistickavranje.rs/index.php/2018/08/03/legende-i-predanja/

Слични чланци:

• Нема сличних чланака